Čujem te, tamo negde u daljini… Jasno odzvanja tvoj glas, odjekuje bolno, kao da te neko odvlači tamo gde ne želiš da odeš. Imam utisak da mi dovikuješ neke neizrečene reči, nešto što je davno trebalo da mi kažeš, a nisi.
Bole me te reči iako ih ne razaznajem tačno, iako mi se mešaju u glavi i nijednu reč ne mogu da razumem, osećam da bole – samo zato što su tvoje. Boli tvoj glas toliko jasan, tako pun tuge, boli glas koji me toliko puta oživeo, kome sam se uvek, kao dete, radovala. I nikada nisam mislila da će doći dan kada ću slušati taj glas i neću ga razumeti, kada će tvoje reči biti tako daleke, a moje do tebe neće ni dopirati.
Ne, nisam mislila da će me tvoj šapat noću buditi iz daleka i da ću morati da budem srećna samo zato što ga se još sećam, što još mogu da ga čujem u svojoj glavi i tamo u njemu nađem utehu, jer u stvarnosti je nestao, nema ga, niko ga više osim mene ne čuje. I nisam se nadala tome da moj vrisak neće moći da dopre do tebe jer nekad mi je delovalo da i misli možeš da mi čitaš, reči nisu bile potrebne.
Da, čujem te nejasno, ali znam da si ti! Kroz vetar, kroz cvrkut ptica, lavež pasa i žubor vode, čujem te. Dobro, ipak, pamtim tvoj glas, ne mogu da ga ne prepoznam i, mada ne znam šta mi poručuješ, znam da je lepo. Osećam te nežne reči, osećam toplinu u njima i znam da si tu, znam da nije običan san ili priviđenje.
I dok param grlo dozivajući te, nadam se da i moj glas nekako do tebe stiže, da nekako osetiš i ti kroz vetar, kišu ili riku lavova, moju poruku. Nadam se neprestano da čuješ, da vidiš, da osećaš jer jedino ta nada mom životu pruža smisao.
Autor: Bojana Krkeljić
