Vreme je nešto što realno ne postoji ali nam stalno nedostaje! Čak i ako je vreme kao pojam zaista imaginarno, imamo osećaj kao da nam stalno curi. Jurimo tamo, onamo i nikada ništa ne stižemo. Kad bi dan trajao bar koji sat duže. Bilo bi idealno. No čini mi se da bi i tada imali isti problem. Pa čak i oni organizovani imaju uvek gust raspored. Retki su oni koji sa lakoćom prolaze kroz dan i sve svoje obaveze izvršavaju u 24/7.
I u svoj toj žurbi, većina ne stigne da razmišlja šta je to što njihov život čini fantastičnim, ispunjenim, divnim. Posao, rokovi, brige, tuđi problemi…odvlače našu pažnju i iz dana u dan sve smo više u mislima i nervozi. Opuštanje, mir i radost postaju teško razumljive reči. Kroz život se vučemo kao sa povezom preko očiju. Ne znamo ni kad smo krenuli, ni kuda se krećemo, a još manje gde želimo stići. Nemamo vremena za sebe, svoje potrebe, svoj život jer smo suviše fokusirani na druge i njihove potrebe. Svi u tom ludilu žele da pronađu sreću u životu ali im ona stalno izmiče. Žive po modelu „ako…onda“ i stalno odlažu sreću jer će biti srećni samo kada ispune određene ciljeve i želje.
Sreća je postala nešto neuhvatljivo, nedostižno, nešto što samo retki poseduju. Tražimo je u vazduhu, u travi, iza ćoška, na polici…Ali što je više tražimo, sve smo više uvereni da je teško dokučiva. Pribojavamo se čak da je i nestvarna i da se samo legende pričaju o njoj. Da li je iko srećan danas? Često se to pitamo.
Da, srećni su oni koji znaju gde sreća stanuje i gde je uvek mogu pronaći. Oni koji su svesni da sreća ne stanuje van nas. Ona je u nama. Sreća je u našem srcu, našem pogledu na život, našim stavovima, našoj ljubavi prema sebi. Nikako nije u cilju. Sasvim je ok imati želje i ciljeve, oni nas pokreću ali nas ne čine nužno srećnim. Zamislite da ostvarite sve ciljeve i ispunite sve želje. Ponovo bi se pojavilo ono nešto zbog čega bi rekli da niste srećni. I tako u krug.
Ponekad se pitam koliko ljudi će svojom životnom stazom doći do kraja pitajući se gde su protraćili život. Koliko njih će se kajati što su nešto učinili ili pak nisu učinili. Mnogo je onih koji se neće sećati osmeha i zagrljaja svoje dece jer nisu imali vremena za njih zbog stalne žurbe. Možda se neće sećati nežnog pogleda svoje velike ljubavi jer su neopaženo prolazili pored nje(njega). Neki se neće moći setiti roditeljske tople reči kada su nas tešili jer su videli da smo izgubljeni. Lepote prirode, rođendanska i druga slavlja, smeh do suza …Sve će to biti kao kroz maglu privućena sećanja.
A može biti drugačije!
Moja odluka je da ne budem među tim „nekim“. Moja odluka je da živim svesno. Ta odluka me dovela do izvora iz kojeg izranja sreća. Kada shvatimo da život nije jurnjava, briga, laž, gnev i da je on predivan ako ga znamo živeti, sreća sama krene da izranja iz nas. Ona nije skrivena. Toliko je jasna da obasjava beskarajna prostranstva. Ali vide je samo retki. Oni koji žive u sadašnjem trenutku, koji žive svesno. Oni koji imaju dubok pogled, jasnu misao i svestan udah. Koji su zahvalni i otvoreni.
Ako ste se prepoznali među onim „nekim“ nije još kasno za vas. Osvestite ono što imate i zahvalite na tome. Uživajte u svakom trenutku i osmehnite mu se jer se događa baš sada i baš vama. Nikada nije kasno osvestiti sebe i svoj život. Kasno je samo na kraju, jer na kraju je samo kraj. Ništa više. Nemojte čekati da se ovo ili ono reši, da se dogode čuda, da se promeni ovo ili ono. Promenite se vi, promenite svoj način života i pogled na život. Ne odlažite sreću jer sreća je u vama. Samo čeka da joj se obratite. Šta čekate? Učinite to odmah!
Autor: Tijana Mihajlović
