Palio sam i petu cigaretu za redom. Povukao bi kao i uvek dva dima a ona bi dalje gorela sama, dok su moje misli hodale po klupi u tom malom parku.
Sećam se i dalje tog dana. Bio je početak proleća. Sedeli smo na ovoj maloj klupici. Nosila si prelepu crvenu haljinu koja je lepršala na vetru. Pustila si dugu kosu jer si znala koliko sam je voleo. Nisi volela da se šminkaš i voleo sam to kod tebe. Jer si zračila prirodnom lepotom, razlikujući se od drugih. Tako nesavršena si izgledala savršeno. Volela si da slušaš moje priče. Kada prebacim ruku preko ramena i ušuškam te u zagrljaj, priznajem i ja sam to voleo više od svega. Nisi bila kao druge. Tebe su srećnom činile klupa i dve reči. Priznajem draga dugo mi je trebalo da priznam sebi koliko te stvarno volim. U eri modernih devojaka nisam shvatio koliko si posebna. Žudeo sam za novim devojkama. Slušao sam pijano društvo i zalutao u vremenu. Ne znam ni sam kako se desilo ali desilo se. Skrivao sam tugu iza osmeha. Koliko su to bili tužni dani, na oko drugima srećni. Lepe devojke su se menjale pored mene ali ni jedna nije bila kao ti.
Znaš li draga se još uvek sećam dana kada si rekla da me voliš? Nikada ga necu zaboraviti. Rana na mom srcu i dalje stoji. Kasno sam shvatio svoju grešku ali ti si našla u drugom sreću. Taj tvoj pogled sa krupnim plavim očima boje neba. Dodir toplog zagrljaja, ta klupa tako strana, a sada već davno poznata po tebi. Tvoje dve reči sa medenih usana. Moja mala bijela gospođice nadam se da uživaš u boljem zagrljaju. Verujem da priča bolje priče od mene. Čuva li te noću kao što sam ja? Zna li on ceniti tu mesečinu koja se proseže po tvojoj bujnoj kosi dok spavaš? Mila svega se ja sećam. Čuvam te duboko skrivenu u svom srcu. Podigao sam velike zidine i stavio okove da nikada ne izađeš iz njega jedina. Ne brini za mene znaš da se grešne lutalice života uvek snađu.
Palio sam i šestu cigaretu samo da bih tebe zaboravio, pričajući najboljem drugu „životu“ koliko si mi samo značila ali nisam znao da cenim i čuvam to blago koje sam imao, ali drugi ga sada bezbrižno čuva, umesto mene. Eh, jedina. A mogao sam to biti ja.
Autor: Katarina Radičević
