Dozivam te! Dozivam te!
Pitaš da li još mislim na tebe  i viđam li te te još uvek svuda?! Sanjam li te, dozivam li ti ime? Pa, kad... Dozivam te!

Pitaš da li još mislim na tebe  i viđam li te te još uvek svuda?! Sanjam li te, dozivam li ti ime? Pa, kad već pitaš, reći ću ti!

Viđam te gde god poželim! Ti si zli duh iz čarobne lampe, zla maćeha koja daje otrovnu jabuku predstavljajući je kao najlepši plod koji ima. Ti si veštica koja mi je uspavala čitavo carstvo, pa godinama čekam da neko skine tvoje prokletstvo s mene. Ti si magija koja u ponoć prestaje i pretvara se u užas, ti si div koji me dugo držao zatočenu…

Dozivam ti i ime! Dozivam svaki put kada govorim nebu da na tebe sruči sve moje suze prolivene zbog tebe! Dozivam i kada vičem moru da te potopi kao sve one lađe koje si ti meni potopio!

Dozivam ti ime kao prokletstvo, kao ružnu reč, uvredu! Dozivam ga  dok gledam u ogromnu kaljugu i govorim joj da je daleko čistija od tebe.

Sanjam te, takođe! Košmar si, bunilo, koma! Lečim se od tvog lika gledajući horore pred spavanje, a posebnu molitvu izgovaram za to da te ni u snu ne vidim. Pa, ako se i dalje pitaš ima li te u mom životu i u mojim snovima, silno poželi da te nema i da si zaboravljen, jer zaborav je bolji nego loše sećanje!

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *