DEMON IZ SNA DEMON IZ SNA
Smračilo se… U gustoj magli samo nagađam put kojim idem. Srećom, dobro poznajem ovaj grad i toliko sam puta prošla svim njegovim ulicama i... DEMON IZ SNA

Smračilo se… U gustoj magli samo nagađam put kojim idem. Srećom, dobro poznajem ovaj grad i toliko sam puta prošla svim njegovim ulicama i skrivenim putićima da ne dozvoljavam da me zabrine to što se sve slabije vidi…

Hodam već prilično dugo, već mi postaje čudno to kako do sada nisam stigla kući… Stala sam da na trenutak saberem misli i proverim da nisam, nekako, krenula pogrešnim putem. Čim sam stala, magla je krenula da se povlači, taman toliko da vidim predeo oko sebe.

Da, bilo je to poznato mesto, bio je to pravi put… Ali duboko u sebi znala sam da to nije put do moje kuće… A isto tako znala sam i da je to pravi put, baš onaj kojim sam želela da idem.

Ništa mi nije jasno, ali osećam da treba da nastavim napred. Tu je ta ogromna vodenica, most i reka koji su me oduvek plašili, iako sasvim sigurno znam da u ovom gradu ne postoji takvo mesto.

Srce počinje ubrzano da kuca, kolena klecaju, dah se ledi… Strah lagano obuzima moje telo i ja se sećam da je tako bilo kad god sam prolazila ovuda. Prelazim most drhteći i bodrim samu sebe „Hajde, brzo pređi, pa da nastaviš dalje. Ima još sigurno sat vremena hoda“.

„Dokle ja to imam još sat vremena hoda?“, pitam se istovremeno. Osećala sam se kao da dve mene vode svoje živote, kao da se preklapam sa nekim delom sebe koji je živeo u nekom drugom vremenu na nekom sličnom mestu kao ja danas.

Ali ne, odlično sam znala da je ovo sadašnje vreme, da sam ovo sadašnja ja i da ove ulice poznajem odlično. Odlično sam poznavala ovaj grad u kom sam odrasla, ovu reku i most koji me stalno plašio, a znala sam i to mesto na koje sam se uputila. Sve sam to već videla i doživela iako sam potpuno svesna i toga da na ovom mestu nema ni vodenice, ni reke, ni mosta, a nije mi bilo ni jasno na koje sam se tako dobro poznato mesto uputila.

Koračala sam napred, žureći, ponosna na to što sam prošla mesto koje mi je ulivalo strah u kosti. Sada su počela da se pojavljuju neka mesta za koja sam znala da ne pripadaju mom gradu. Pa ipak, ona su bila putanja do mog odredišta. Ubrzavala sam korak kako bih što pre stigla…

Konačno, došla sam na to zabačeno mesto koje sam dobro znala iako ga nikad nisam zaista videla. Da, na tom mestu su se često rešavala bitna pitanja u mom životu, tu sam nebrojeno mnogo puta bežala od problema… Bilo je tu i dosta poznatih lica, svi nasmejani, raspoloženi…

Samo je, ispod jednog drveta, potpuno usamljenog negde u mraku, iako je bio dan, na jednoj stolici sedeo neko potpuno sam. Prilazila sam lagano dok je iza mene ostajala graja, kao u pozadini i sve slabije se čula iako je na samo par metara od mene. Što sam se više približđavala drvetu, sve više me obuzimala jeza….

Ipak, znala sam da sam se tamo uputila, znala sam da je ta silueta tako usamljena čekala mene. Nisam znala zašto… Približavajući se sve više, mogla sam da primetim da je taj neko okrenut leđima od mene. Jedino što mi je palo na pamet u tom trenutku bilo je da ga dodirnem.

Međutim, čim sam mu stavila ruku na rame, trgnula sam je nazad jer je taj dodir bio kao da sam dodirnula živu vatru. Silueta se naglo okrenula i ja sam samo uspela da razaznam jedan lik i dva crna oka koja su me proždirala.

Pokušavala sam da vrisnem, ali nisam mogla, skamenjena tim pogledom osećala sam da umirem…

Naglo sam otvorila oči i shvatila da sam u svom krevetu, a ipak i dalje nisam mogla da se pomerim. Telo mi je bilo potpuno nepomično, strah mi je još uvek bio u kostima… Tada mi je bilo jasno i odakle su mi poznata sva ona mesta i zašto nikada zaista na njima nisam bila…

Bilo mi je jasno zašto sam toliko često odlazila na mesto koje je bilo beg u jednu lepšu stvarnost, ali sam shvatila i to da nikada ranije nisam otišla do kraja… Trebalo je tu da dođem onoliko puta koliko je potrebno da dođem do usamljenog drveta ispod kog sedi demon svih mojih strahova… Trebalo je da pogledam u oči ono što se krilo iza razdraganosti, lepote i smeha…

Moji snovi imali su zadatak, a to je da mi pokažu da i uvek ima nešto strašnije od onoga za šta smo mislili da je najstrašnije i da se suočavanjem sa problemom oči u oči – taj problem i otera.

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *