Deliblatska peščara je jedinstvena peščara u Evropi i nalazi se u Vojvodini u južnom Banatu. Proteže se između Dunava i jugozapadnih padina Karpata. Najviši vrhovi su Pluc (198m) i Crni Vrh (192m). Debljina peska se krece od 5-30 metara pa sve do 100 metara. Što se tiče flore i faune, peščara je dom za neke retke ptice kao što su: banatski soko, orao krstaš i orao kliktaš. Takođe ovde je popularan lov i ribolov, nautički turizam i rekreacija.
Naša tura je krenula od Omladinskog Naselja Čardak. Okružen je borovom šumom i smešten je 7 km od naselja Deliblato. Kompleks je namenjen đačkom i sportsko-rekreativnom turizmu. U njegov sastav ulazi centralna zgrada, paviljoni, restoran, otvoreni tereni za futbal, odbojku, teretana na otvorenom. Svako može ovde da izabere stazu kojom hoće da se kreće ( na kraju se vraćate nazad u naselje). Mi smo krenuli stazom 1“Vrela“ na svoj put po peščari.
Prvu pauzu smo napravili na mestu Lugarnica Vrela. Ovde smo uživali u tišini, kraj puta, gde smo malo obnovili snagu uz poneki sendvič. Ovo područje predstavlja i spomenik istorije šumarstva na Peščari. Seme najstarijih crnih borova potiče iz okoline Slovenije i Visokih Tatri. Iz vremena oko 1830.godine ostalo je više grupa stabala ove vrste. Pošumljavanje bagremom je započeto još 1853.godine i traje danas. Zbog svojih bio-ekoloških osobina, ova vrsta obrazuje sastojine koje pokrivaju polovinu površine Peščare.
Nakon odmora krenuli smo dalje stazom, dok nismo došli do dela Peščare koja se nalazi u bluzini naselja Gaj. Ovde smo napravili malu pauzu da zagrlimo drveće (blize ka prirodi). Dok smo išli stazom reljef se menjao od pesčanog puta, gde nije bilo ničega, pa sve do puta kroz šumu ( pa se zapitah, jer smo u Peščari ili u nekom šumarku).
Sledeća pauza nam je bila na mestu u blizini Dubovca. Ovde je reljef je bio kombinacija peska i bora, uz poneke školjke i cvetiće. Interesantni detalji dok smo išli su nazivi tablice sa ulicama, tako smo videli ulicu Palih Lovaca, ulica Pink Pantera, a na jednom mestu nas je dočekala i mala žuta tablica „pazi mine“, pa smo neko vreme stajali i razmišljali da li da krenemo napred prema spajanju staze 1 u staze 2, koji će da nas dovedu u Čardak za manje vremena, ili da se okrenemo i vratimo istim putem (nečija šala ipak nije bila baš smešna).
U Čardak smo se vratili negde oko 15 sati ( ukupno vreme pešačenja sa usputnim pauzama i slikanjem je bilo oko 6,5 sati), gde nas je čekao ručak u restoranu (koji smo pre početka pešačenja naručili). Pošto smo imali jos par sati, odlučili smo da još malo uživamo na prirodi, da uhvatimo zalazak sunca, pre nego što krenemo nazad za Beograd, malo umorni, ali sa odmornim duhom.
Autor: Kristina Jovičić
