DECA NEMAJU STRAH OD NEUSPEHA DECA NEMAJU STRAH OD NEUSPEHA
Kada dete pravi svoje prve korake ono nebrojano puta padne pokušavajući iznova i iznova da se uspravi, osamostali i napravi taj značajni korak. Kada... DECA NEMAJU STRAH OD NEUSPEHA

Kada dete pravi svoje prve korake ono nebrojano puta padne pokušavajući iznova i iznova da se uspravi, osamostali i napravi taj značajni korak. Kada bi se dete razočaralo nakon nekoliko padova, svet bi bio znatno drugačiji. Priroda se pobrinula za to da postoje ciklusi i za čoveka oni predstavljaju kontinuirani proces rasta i razvoja na različitim nivoima. Tako i dete koje uči da hoda ni ne razmišlja o tome zašto bi trebalo da nauči da hoda, a još manje zna kako to da postigne, pa opet ja veću upornost od one u detetu, nisam videla.

Zašto je to tako?

Deca žive u sadašnjem trenutku. Ona ne razmišljaju, već žive trenutak. Njima je jača želja da naprave taj korak, nego strah od mogućeg ponovnog pada. Zapravo, deca taj strah i ako ga imaju doživljavaju ga na potpuno drugačiji način za razliku od odraslih. On ih ne navodi na odustajanje, već na znatiželju „Kako to drugačije mogu da postignem“? Razlog tome je taj da je na najfinijim nivoima svesti deci najvažnije da budu srećna. Sve što im staje na tom putu ona nesvesno odbacuju. To što odbacuju nalazi se na dva mesta- U prošlosti i u budućnosti. Što je dete mlađe, to je proces odbacivanja prošlih i budućih događaja prirodniji. Kao što vidite iz priloženog deca bez strepnje i brige vrlo srećno žive i odrasli im se otvoreno dive.
Sve što možemo postići nalazi se u sadašnjem trenutku. I juče i sutra previše su daleko i mi ih kao takve nemamo. Zato deca nemaju strah od neuspeha jer su potpuno otvorena i naklonjena prirodnim darovima svakog čoveka. Kako odrastamo uče nas da treba brinuti, uče nas da je to karakteristika odgovorne osobe pune ljuvi. Istina je, zapravo da je ovo oličenje nesvesnih i nesigurnih osoba.

Kao što deca uče po  modelu na roditelje, tako i roditelji toliko toga treba da nauče od dece. Sve je to u nama, samo smo usled odrastanja to zaboravili, tako smo naučeni.
Hajdemo onda zajedno da radimo na tome da jedni od drugih učimo. Tako se stvara savršen balans i pronalazi se ona zlatna sredina u kojoj leži sreća, ispunjenje i pregršt mogućnosti. Kao iskustvena bića odrasli bi trebalo da se otvore za to da im rođena deca budu primer prisećanja kako treba dostizati radost, kako se treba boriti za sopstvene želje, rast i napredak, jer deca nemaju srah od neuspeha, zato se tolikom brzinom razvijaju.

Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *