Čudno je to kako nam se nekada neka mesta urežu u sećanje i počnemo da ih volimo bez nekog posebnog razloga. Verovatno postoji neka dublja povezanost, nešto neobjašnjivo što veže nas i te predele i sjedinjuje nas za čitav život…
Baš takav osećaj javi se u meni kada prolazim mestom koje, bez sumnje, predstavlja nekakvu među u mom životu. Da, baš tako! A do skoro je to bilo samo jedno brdo koje lepo izgleda i koje je nekako uvek usput, gde god da krenem… Danas kada mi se, bez nekog naročitog razloga, javilo u mislima – počela sam da razmišljam o njegovom značaju u svom životu.
Debelo brdo izgleda zaista kao mesto sa najlepših razglednica ili umetničkih slika koje krase zidove mnogih kuća. Ta lepota jeste ono na šta niko ne ostaje imun… I zimi i leti možete odmaarati oči na netaknutoj prirodi, udisati svež vazduh i piti ledenu vodu koja daje energiju čak i kada ste na izmaku snage.
Teško je reći to da li je Debelo brdo lepše kada je obasjano suncem i prekriveno svojim zelenilom ili kada napada sneg i vidi se tek poneki trag na putu, kao da niko ne želi da poremeti makar i delić onoga što je priroda stvorila…
Prelepa polja, pašnjaci, voda, stare kuće u kojima žive oni koji još uvek ostaju verni ovdašnjem životu i mirno provode dane u svakodnevnim aktivnostima vezanim za prirodu… Često, kada prolazim putem, negde u daljini zamišljam Hajdi i njenog dedu koji srećno žive svoj život u ovoj sredini kao stvorenoj za najlepše bajke. Međutim, nije to mesto značajno samo zbog svog bajkovitog izgleda…
Ono se, za mene, nalazi na prelazu između dva sveta – onog svakodnevnog punog obaveza, jurnjave i vreve i onog tihog, mirnog i kao stvorenog za odmor. Baš između ta dva moja sveta leži Debelo brdo kao idealna priprema za dalji put – poslednja opomena za to da se problemi ostave kod kuće i krene se na miran odmor i prilika da se zgrabi još jedan deo mirne prirode i vrati se nazad novim obavezama. U oba pravca pruža spokoj, smirenje i opominje na sve što je lepo i što vredi u životu.
Posebno su nestvarni ti susreti sa ovim brdom kada iz sveta koji je pun pravila, gužve i problema dođete ovde gde važe isključivo zakoni prirode. Tu priroda diktira kakav će biti dan, a kakva noć, koliko će se raditi i kakve su vam obaveze… Neumoljiva je, nekada surova, ali uvek veličanstvena! Veličanstvena je u svojoj moći, gordosti i ponositosti, apsolutna je kraljica koja vlada svojim područjem i niko joj ne može ništa.
Kao da stoji tu prkosno i pokazuje nam kako se živi, kako se opstaje uprkos tome što se trude da vas sruše, unište i izbrišu sa zemlje. Ona ne da na sebe, radosno pokazuje svu svoju lepotu, čuva i neguje svoje stanare, upozorava putnike na to u čemu treba da uživaju, signalizira izgubljenim dušama to da je svet lep… Stoji ta ogromna prekretnica kao međa dva sveta, kao znak koji shvataju samo oni koji znaju da ga pročitaju, da komuniciraju sa prirodom…
Autor: Bojana Krkeljić
