Kaže se da je dati nekom nešto od srca, najlepši osećaj koji jedan čovek može da oseti.
A pored toga, svedočimo u raznim životnim situacijama, da to može biti dosta težak zadatak za čoveka koji daje.
To je prirodan refleks za čovekovu ovozemaljsku prirodu, međutim ne i za čovekovu uzvišenu unutrašnju prirodu.
Čovek srcem zna da treba i mora dati da bi živeo harmonično, čovekovo srce nikada ne očekuje nagrade i hvalospeve. Za očekivanje nagrada i primanje priznanja su ipak zaduženi čovekov ego i njegov um.
Davanje je draže srcu i duši, a primanje je draže egu i umu.
I ako imamo osećaj da od primanja raznoraznih poklona i darova od strane drugih ljudi imamo više koristi nego od toga kada mi nekom nešto damo, to uglavnom bude varka.
Zato što jedino kada pružamo drugima iskreno i s ljubavlju, mi duševno uzrastamo i bivamo bolji i sebi i drugima.
A primanje, kome u ovom vremenu velika većina čovečanstva sve više teži, nije loše samo po sebi, samo ga ljudi pogresno shvataju i pogrešno koriste.
Jer primanje postoji da bi smo osetili ljubav od strane naših srodnih duša sa ovog životnog putovanja, i da bi od njih pokupili dragoceno iskustvo za život.
Davanje nas pre svega uči suštini, a to je da kroz davanje volimo čak i one koje nije baš lako voleti, da dajemo i da sejemo ljubav bez osuđivanja i prosuđivanja.
Davanjem dobijamo čvrste temelje na kojima će se graditi i apsorbovati iskustvo koje ćemo steći kroz primanje.
Uposlite svoje ruke davanjem, da ih ojačate da mogu biti jake, da kasnije izdrže raskošno primanje dobara.
Autor: Milica Đorđević
