- Znaš li, dragi, da sam nas nekada baš ovako zamišljala?
- Kako baš ovako?
- Tako! Isto ovako kako sada sedimo, zagrljeni, sa mnoštvom ljudi oko nas, a opet kao da smo sami na svetu. Bezbroj puta sam nas videla baš na ovoj klupi sa pogledom na reku, na prirodu koja smiruje, zagrljene i stopljene u jedno. Eto, isto ovako su nam se prsti preplitali svaki put kada bih pomislila na nas, čvrsto je ruka stezala ruku, omesi se sami iscrtavali na našim licima dok smo se zaljubljeno gledali…
- Čekaj, ti si zaista zamišljala tebe i mene ovako, zajedno?
- Naravno da jesam, čini mi se – oduvek! I tada sam se isto ovako smejala, radujući se danu kada ćemo konačno ti i ja postati mi, kada više nikad nećemo koračati ovim svetom jedno bez drugog i kada ćemo zajedno ostvarivati snove, stvarati uspomene i rešavati sve probleme. Znala sam da će sigurno doći dan kada će se naše usne spojiti, srca čvrsto vezati kada će se dogoditi „ona neobjašnjiva sila“ kojom je vezana svaka velika ljubav.
- A jesi li znala da i ja sve vreme mislim na tebe?
- Želela sam da verujem u to! Želela sam da, po prvi put u životu, poverujem u one filmske romantične priče u kojima je sve naizgled nemoguće, ali se ispostavi da snagu ljubavi ništa drugo ne može da nadjača. Da, mislila sam, ako ja toliko mislim o tebi, mora biti da se i ja vrzmam tvojom glavom i da makar povremeno opsedam tvoje misli. A onda, da to povremeno bude dovoljno da te baci u neko dublje razmišljanje, da se zapitaš iz kog se to razloga moj lik pojavljuje pred tvojim očima.
- Tačno tako, branio sam sebi da te vidim, terao te iz svojih misli kada god bi se našla u njima. Želeo sam da pobegnem od onoga od čega se pobeći ne može, od sile koju zaista ništa ne može da nadjača… A zašto sam to hteo, ni sam ne znam… Vodio sam se nekim drugim razlozima sa kojima moje srce uopšte nije bilo saglasno, borila se glava protiv osećanja, ali nije mogla da pobedi. Možda nisam video baš ovaj trenutak ovde, pored reke, ali jesam video mnoge koji nas tek čekaju.
- Znači, nije bilo uzalud, naša filmska priča može da se pretvori u bajku. A to sam, nekako, oduvek i znala, znalo je srce da mu se sprema nešto prelepo, neraskidivo, nešto što je oduvek bilo na putu ka njemu, samo je trebalo da mu dođe. I došlo je… kad se najmanje nadalo, kad mu je najviše trebalo…
- Da, čekali smo se oduvek, ali je na kraju bitno samo to da smo se našli. I da se više nećemo razdvajati.
Autor: Bojana Krkeljić
