Da li su invaliditet i hendikep tabu tema u 21.veku? Mnogi će primetiti da savremeno doba i novi milenijum barijere između različitosti smanjuju, gotovo brišu do nepostojanja. Upravo u tome se ogleda odnos uslovno rečeno zdravih ljudi prema hendikepiranim osobama i onima sa nekom vrstom invaliditeta. Teme o hendikepu su jedna od zastupljenijih u medijima, mnogo se o tome govori, ali zapravo malo se i na površan način dotiču toga.
Često smo svedoci da se u javnosti kreiraju razne emisije koje prate aktivnosti raznih udruženja koja se bave pravima i potrebama hendikepiranih osoba. U tim emisijama uglavnom možemo prepoznati dva opisa tipova hendikepiranih ljudi, prvi je onaj u kome je osoba sa invaliditetom junak jer se izborio za svoja osnovna ljudska prava u nekoj maloj zajednici. Pravo na odlazak kod lekara ili u neku državnu instituciju uz pomoć rampe i lifta za invalide, pravo na rad, jer svaka firma je dužna da primi na određen broj zaposlenih jednog invalida. Ili vidimo kako je neko sa velikim hendikepom svoje sposobnosti doveo do maksimuma čak većeg i od onog koji bi dao bilo koji čovek bez invaliditeta. Primer je Nik Vujičić koji može biti jedan od onih ljudi koji svojom pojavom i motivacionim govorom menjaju svet.
Da li su invaliditet i hendikep tabu tema u 21.veku?
Drugi tip hendikepiranih osoba koji možemo videti u medijima su oni najsiromašniji i najugroženiji koji se sa sažaljenjem gledaju i kojima je potrebna pomoć u daljem lečenju.
Koliko smo puta vidili na televiziji kakav je u stvarnosti život invalida? Da li invalidi imaju pravo na ljubav, na zasnivanje porodice, na druženje, na putovanja, na izlaske, na kupovine u tržnim centrima?
21. vek je zapravo vek osuđivanja.
Baš takvih ljudi. Kad naglasiš da je neko sa hendikepom, već si ga diskriminisao, jer on nije kao ti. Ti si zdrav i prav, ti možeš da voliš i da budeš voljen, sutra da imaš porodicu i prijatelje, da zajedno putujete avionom na drugi kraj sveta. A hendikepiran je vezan za staratelja. Nema prava da voli, a i ako ga ima „nek se voli sa nekim ko je kao on hendikepiran“. Ili kad kažu da je neko lep i pametan, samo šteta što ima invaliditet. Invaliditer je smetnja da bi putovao, prepreka da bi imao porodicu,“jer šta će tebi takvom porodica, samo da se mučite“.Ili kada negde u gužvi vidite nekoga u kolicima odmah se pitate što je takav dolazio.
Poseban fenomem u našoj državi je taj da kada se u nekoj porodici rodi dete koje ima autizam, neki fizički nedostatak ili neku bolest, jedan roditelj, a prema zvaničnim istraživanjima uglavnom to bude otac, napusti svoje dete i porodicu. Razlog je naravno bolesno dete, jer lako će se zaraditi za osnovne detinje potrebe, ali teško je živeti i brinuti o „takvom“ detetu. Zapravo kažu za takvu decu da je dete sa posebnim potrebama, pa se pitam od kad je ljubav, briga, nežnost, igranje i šetanje sa hendikepiranim detetom posebna potreba?! Zar svako dete bilo zdravo ili bolesno nema iste potrebe da bude voljeno, uredno i lepo vaspitano. To je ono o čemu se u našem društvenom okviru ne pominje.
Da li su invaliditet i hendikep tabu tema u 21.veku?
Inkluziija u školama je dobra ideja, ali nije sprovedena do kraja i ima nedostataka. Od malih nogu decu u školama uče da njihovi drugari sa nekim stepenom invaliditeta se ni po čemu ne razlikuju od njih. Prilagođava se program učenja i rada sa hendikepiranim osobama, pa opet imamo za posledicu da u fokusu rada predavača neko mora da ispašta. Da li će u većoj grupi predavač moći da se posveti više detetu sa invaliditetom na uštrb rada sa nekim talentovanim i darovitim detetom, ili obrnuta situacija? Kako združiti svu decu u grupi kad se od kuće ponesu predrasude? Problematika je na više nivoa tu prisutna.
Svako od nas poznaje bar jednu osobu sa invaliditetom.
Niko od nas se nije zapitao kakav je njegov jedan dan. Da li je običan kao naš. Ustanemo, obavimo higijenske potebe, popijemo kafu, odemo na posao, izađemo u diskoteku i igramo do zore. Njihov dan obično počinje uz pomoć roditelja ili staratelja. Uvek u nekoj meri od drugih zavise. Možda im treba pomoć pri oblačenju, pri higijeni, pri transportu do posla, na poslu. Doživljaj izlaska u diskoteku nije isti, suočavanje sa raznim predrasudama, nemogućnost prolaska kroz gužvu, ograničenost u pokretima…
Da li su invaliditet i hendikep tabu tema u 21.veku?
I dokle god se budemo delili na „mi zdravi“ i „oni hendikepirani i bolesni“ nesvesno diskriminišemo i etiketiramo. Hendikep nije pravo izbora da bismo raspravljali o tome, već nečija sudbina i život.
Puna su nam usta kako treba pomoći invalidima, ali se i dalje kao u srednjem veku ogradjujemo sa „pu, pu, daleko bilo on/ona je bolestan/bolesna“. Pre svega potrebna je promena stava pojedinca da bi se u društvu videla promena i da bolest bilo koja nije tabu tema, već nešto što se dešava oko nas.
Autor: Darija Petrović
