Da bi nešto raslo potrebno je seme. „Za svađu su potrebne dve budale, nemoj nikad da budeš druga.“ Reče jednom moj mudri deda, no nije baš uvek moguće izbeći tu titulu budale.
Za mržnju je pak dovoljna samo jedna budala, pa tu možeš lakše da se „izvučeš“. Jer ne možeš da mrziš, ako seme mržnje nemaš u sebi.
Da bi nešto raslo potrebno je seme.
Kao što za sve drugo što raste mora da postoji neka klica, ne razlikuje se puno ni ovo sa mržnjom.
Kažu da svako ko je nasilan trpi neko nasilje, pa makar i ono kad „teroriše“ sam sebe. Nije se desilo da ljubav nešto pokvari, dok ljutnja, zanemarivanje i strah svakako to mogu.
Da bi nešto raslo potrebno je seme.
Klin se klinom izbija, al ostaje rupa, kao svedok da se ne popravlja na isti način na koji se oštetilo.
Ili na koji smo oštećeni. A kakve to rupe u sebi nismo zakrpili, uvidimo kada nas zaboli.
Šta nas u stvari boli? Boli nas upravo ono što izbija na površinu. Predugo je u nama klijalo to seme, samo mi nismo imali kapaciteta to da uvidimo.
Nismo krivi za sve ono što nosimo u sebi, jer većinu tih „klica“ odavno su nam neki drugi usadili. Ali smo odgovorni za sve ono što ćemo iz sebe pustiti van.
Da bi nešto raslo potrebno je seme.
A možda smo pomalo odgovorni i za razumevanje onih koje drugi nisu razumeli. Jer nisu oni krivi što im je bilo preteško da shvate sebe.
Tako smo nesavršeni i krhki, a tako puni gorčine. Jesmo li onda baš za sve sami krivi?
Istina je onoliko koliko i ćudi, a mi ne možemo znati sa čim se neko bori. Možda zbog toga i postoji ona čuvena: „Ne sudi“, da nas podseti da nismo ovde da se nadmećemo, već da naučimo da budemo ljudi.
Autor: Ana Milovanović
