Sedim kraj otvorenog prozora i jasno čujem kako mi kroz vetar šapuće tvoj glas! Čujem kako mi kažeš da te čekam jer sigurno dolaziš da me čvrsto zagrliš i da stojimo tako zagrljeni dok se topimo poput šećerne vune…
A onda ćeš da me ljubiš onako, kao na filmu, onako kako se ljube oni koji znaju da su jedno za drugo rođeni… Kažeš, padaće i kiša i neće nam smetati jer ćemo biti srećni i zaljubljeni i nećemo primećivati nikoga i ništa oko sebe. Poklonićeš mi i ogroman suncokret jer znaš koliko ih volim… I recitovaćeš mi Prevera dok kiša sve jače pada, a ja ću plesati mokrim trotoarima, opijena poezijom i tobom.
Jednog dana putovaćemo svetom, samo ti i ja. Obići ćemo sve od najhladnijih predela Rusije, Norveške i hladnih delova Himalaja i Alpa za kojima toliko čeznem, do najtoplijih krajeva Afrike, Meksika i Floride koje ti voliš. I neće nam biti dosta….
Bićemo stanovnici čitavog sveta, a kada mora da se radi – ja ću pisati knjige, a ti ćeš graditi najlepše građevine na svetu… I nećemo znati za granice, rušićemo ih zajedno… uvek zajedno.
Da, jasno te čujem kako mi pričaš i strpljivo te čekam jer znam da ćeš ispuniti obećanje – ti ih nikada ne kršiš.
Autor: Bojana Krkeljić
