Dama i velika glumica Eleonora Duze mnogim mlađim generacijama nepoznata, svakako zauzima svoje vrlo zapaženo mesto među svetskim glumačkim imenima. Dovoljno je da kažemo da su je mnogi kritičari iz sveta glume i umetnosti svrstavali uz neprikosnovenu Saru Bernar, štaviše, njih dve su bile suparnice i moglo bi se reći da je veliki rivalitet vladao među njima, a ponekad čak i netrpeljivost, pa i ljubomora. Način i stil glume ih je određivao, pa su tako Sarin teatralizam i Eleonorin naturalizam, dve glumačke tehnike, obeležile poslednju pozorišnu revoluciju na kojima se razvijala umetnost dvadesetog veka.
U devetnaestom veku, odnosno krajem, došlo je do velike pozorišne revolucije poznate pod imenom „fin de siècle“ i od tada su zaljubljenici u daske koje život znače mogli da sanjaju svoje snove i javno, gluma je prestala da bude sumnjivo zanimanje kakvo je nekada bila. Uspešni glumci su uživali divljenje i obožavanje. To je bilo doba prvorođenih zvezda, čija popularnost nije imala premca do uspona Holivuda. Glamur je tada dobio svoju novu dimenziju, uzvišenu, pitko mistifikovanu, zavodljivu, čarobnu. Međutim, iako je imala svoje istaknuto mesto, stvaranje zvezde u to doba je isključivo zavisilo on njenog karaktera i nadasve talenta. Neretko, većina tadašnjih pozorišnih glumica pripadala je pozorišnim porodicama. Iako to može da govori o nasleđenom talentu, to takođe potvrđuje da, iako je bilo moguće postići slavu i ugled, to zanimanje nije bilo dostupno mnogim mladim ženama koje nisu imale vezu ili dovoljnu snalažljivost kako bi uspele. Karakterna crta koja je izdvajala uspešne ”srećnice” je verovatno bila izvor moći glamura kojim su one kasnije zaludele mase i započele nova kulturološka i sociološka poglavlja.
Eleonora Giulia Amalia Duze (3.10. 1858 – 21.04. 1924), jednostavno poznata kao „La Duze“, jedna od najvećih glumica svog vremena, bila je žena jedinstvene lepote, sa neverovatnim talentom koji joj je bio urođen. Temperamentna i ekscentrična umetnica, rođena je Vigevanu, u Lombardiji, u italijanskoj pozorišnoj porodici. Prvi put se pojavila na sceni kada je imala samo četiri godine. Zbog siromaštva, u početku je neprekidno radila, putujući od grada do grada sa bilo kojom trupom u kojoj je njena porodica trenutno bila angažovana. Proslavila se u italijanskim verzijama uloga koje je proslavila Sara Bernar, poput „Dama s kamelijama“. Prvi veći uspeh postigla je u Evropi, a zatim je 1893. godine obišla Južnu Ameriku, Rusiju i Sjedinjene Države; započinjući turneje kao virtualna nepoznanica, ali ostavljajući za sobom opšte priznanje svog genija.
U pogledu njenog opšteg karaktera, važno je napomenuti da joj je čitanje bilo životna strast. Bila je poznata po interpretaciji Šekspirovih uloga i uloga heroina francuske drame devetnaestog veka. Njena tehnika je bila fascinantna. Prepoznatljiva po izrazitoj lepoti pokreta, kao i po kameleonskoj sposobnosti, kako su mnogi tada govorili, mogla je da menja „boju kože po želji“. Svojom jedinstvenošću, čvrstim karakterom i lepotom osvojila je čitav pozorišni milje. Čehov ju je video kao Šekspirovu Kleopatru i zbog toga mnogi smatraju da mu je ona bila nadahnuće za lik Arkadine u Galebu. Prvenstveno je glumila u tragedijama, ali i u naturalističkim dramama. Igrom slučaja se pojavila u komadu Hermana Zudermana ”Zavičaj” u isto vreme kad i Sara Bernar u drugoj produkciji. Tada, u Londonu, 1895. godine je glumila Magdu. Ovaj događaj je podvojio mišljenja, ali Bernard Šo se izjasnio da mu je izvođenje Eleonore Duze bilo bolje.
Uživala je glas žene sa mnogobrojnim ljubavnim aferama, kako sa muškarcima tako i sa ženama. Pričalo se da je američka balerina Isadora Dankan, koja je bila u braku sa ruskim pesnikom Jesenjinom, bila jedna od njenih ljubavnica. Od devedesetih godina devetnaestog veka potpuno se posvetila komadima njene velike ljubavi, profašističkog pesnika Gabrijela D’Anuncija. Iako je karijeru i slavu ostvarila izvodeći u vodećim pozorišnim predstavama svog vremena, danas je više pamte po povezanosti sa dramama Gabrijela D’Anuncija i Henrika Ibzena.
Kada je 1896. godine završavala trijumfalnu turneju po Sjedinjenim Državama predstavama u Vašingtonu, tadašnji predsednik Grover Klivlend i njegova supruga prisustvovali su svakom njenom nastupu. Gospođa Klivlend je tada šokirala društvo u Vašingtonu praveći prijem u Beloj kući u njenu čast. Šokantno je bilo zbog toga što je to bilo po prvi put da se u Beloj kući pravi prijem u čast nekog glumca.
„La Duze“, već jako bolesna od tuberkuloze, svoju poslednju ulogu odigrala je u pozorištu Syria Mosque u Pitsburgu, aprila 1924. godine. Čak ni ona sama nije znala da će joj to biti poslednji put da igra na daskama koje su njoj zaista značile sve. Njen život obeležili su veliki uspesi, velike greške, bezumno obožavanje publike, glamur, skandal i ogromna ljubav prema pozorištu. Bila je ikona.
Autor: Male Velike Stvari
