Poljsku u kojoj je živela Viola i Poljsku u kojoj sam ja živela deli nekoliko decenija, političke promene i značajan društveni napredak. Moja Poljska je vedra, puna života i divnih prijatelja, uvek je tu za mene i samo čeka da se vratim kako bi me ponovo prigrlila. Violina Poljska je grublja, sirovija, realnija, ona krije živopisne likove i teške priče. Neko bi možda pomislio da me je ovo odvratilo od čitanja ove knjige. Međutim, situacija je upravo obrnuta. Svako novo poglavlje me je vuklo da brže okrećem strane kako bih saznala još nešto o Violinoj Poljskoj, onoj koja čuva njene tajne i sećanja, onoj koja je toliko drugačija od moje.
Svaka od ovih priča za mene je predstavljala deo Viole, komadić njenog odrastanja i prelaska iz male zelene devojčice u zrelu mladu devojku. S jedne strane, Violeta Greg je cinična i podsmeva se poljskom društvu, dok istovremeno pokušava da ukaže na stvarne probleme i ružne trenutke u odrastanju jedne Poljakinje u tom vremenu. Osećam da bi trebalo da pročitam makar još 24 poglavlja kako bih u potpunosti upoznala Violu, njene strahove, želje i nadanja.
Kroz priče o Violi, njenoj porodici i meštanima sela u kojem živi stičemo kompletnu sliku poljskog društva 70-ih i 80-ih godina XX veka. U knjizi nisu prikazani isečci iz srećnog detinjstva. Sa Violom prolazimo kroz sve delove njenog života – prve emocije, školovanje, talente, prijateljstva i porodične odnose. Pojedini trenuci su toliko dobro opisani da sam imala osećaj da se nalazim pored nje dok odrasta.
Autorka nam priča o prvim iskustvima, ukusima, mirisima i neizbrisivim sećanjima sazrevanja jedne devojčice. Ove priče su melanholične, ispresecane tradicijom, religijom, običajima i ponekim važnim istorijskim momentom, a njihovi likovi su raznovrsni – ćudljivi, naivni, zatucani, izopačeni, povodljivi, ali pre svega realni.
Autor: Milica Barać
