Čitamo: “Ne daj mi nikada da odem” – Kazuo Išiguro. U poslednjih nekoliko godina pročitala sam dosta distopijskih romana. Zaključila sam da mi ovaj žanr baš odgovara. Posle svake knjige sam imala dosta tema za razmišljanje, što znači da su autori odradili svoj posao sjajno. Poslednja knjiga iz distopijskog žanra koju sam pročitala je „Ne daj mi nikada da odem”, autora Kazua Išigura. Ovaj roman je objavljen 2005. godine, a kod nas je preveden 2009. godine.
Kroz stranice knjige vodi nas Keti koja nam sve pripoveda u prvom licu.
Ona nam priča o svom odrastanju u internatu Hejlšam i prijateljstvu sa Rut i Tomijem. Sam početak dela se čini sasvim običnim. Autor nas navodi da pomislimo kako ćemo slušati još jednu priču o odrastanju i sazrevanju nekolicine mladih. Kako radnja odmiče, mi uočavamo detalje koji nam ukazuju na to da ova deca uopšte nisu obična i da priča koja nam predstoji nije tako jednostavna.
Išiguro lepo oblikuje glavne likove. Rut, Keti i Tomi su sasvim različiti. Pisac im daje neke univerzalne osobine i načine ponašanja, tako da svako od nas može da se poveže sa njima. S druge strane, kako nam otkriva sudbinu i svrhu ove dece tako nam i pokazuje kako naša povezanost i empatija prema njima, ništa ne znače. Njihovu sudbinu ne možemo da promenimo.
Fokus je na likovima i njihovom ponašanju. Sama mesta radnje, kao i vremenske odrednice nisu toliko značajni. Išiguro nas vodi kroz sve godine odrastanja, nedoumice koje mladi imaju, izazove sa kojima se susreću. Na kraju, pokazuje nam značaj prijateljstva i toga da pored sebe imamo nekoga ko nas razume i zna kakvi smo. Odrastanje je uvek teško, a verovatno postaje još teže kada je opterećeno brojnim neodgovorenim pitanjima i očekivanjima.
Čitamo: “Ne daj mi nikada da odem” – Kazuo Išiguro
Knjiga je na mene ostavila ogroman utisak. Sama tema kojom se Išiguro bavi je savršen izvor argumenata za diskusije i moralne dileme. Osim toga, stil pisanja je fantastičan. Stalno sam poželela da pročitam još jedno poglavlje kako bih dublje pronikla u suštinu priče.
Mislim da ovakve knjige kod većine čitalaca izazivaju dosta emocija. Kod mene je sve vreme dovodila do pomešanih osećanja. Ova knjiga nam priča o prošlosti, sećanjima i uspomenama, iako se radnja dešava u budućnosti. Keti je naratorka koja sa nama deli osećanja i nadanja, za koja možda ni sama nije svesna da se kriju u njoj. Dok čitamo, imamo osećaj kao da smo i sami sa junacima na časovima slikanja ili kao da hodamo iza njih po školskom dvorištu na pauzi između učenja.
Čitamo: “Ne daj mi nikada da odem” – Kazuo Išiguro
Šta je to što nas čini ovakvima kakvi jesmo? Da li je svako od nas unapred određen za nešto? Imamo li zaista slobodu izbora u svemu što radimo? I ako imamo, da li je ona jednaka za sve? Ovo su samo neka od pitanja o kojima se može razmišljati nakon čitanja ovog romana. Iako same korice knjige otkrivaju dosta toga o radnji, ja biram da vam ne kažem ništa značajno, kako biste u potpunosti mogli da doživite ovo delo.
Kazuo Išiguro rođen je u Japanu. Odrastao je u Engleskoj, u koju se veoma rano preselio sa roditeljima. Do sada je objavio osam knjiga. Njegova dela su nagrađena velikim brojem priznanja, a 2017. godine postao je i dobitnik Nobelove nagrade za književnost.
Čitamo: “Ne daj mi nikada da odem” – Kazuo Išiguro
„Ne daj mi nikada da odem” je prvi roman ovog ovog pisca koji sam pročitala. Sigurna sam da neće biti i poslednji. Ovo književno delo je 2010. godine dobilo i svoju filmsku adaptaciju. Glavne uloge u ekranizaciji tumače Keri Maligan (Carey Mulligan) kao Kejti, Endru Garfild (Andrew Garfield) kao Tomi i Kira Najtli (Keira Knightley) kao Rut. Film planiram da pogledam uskoro. Nadam se da je uspeo da dočara knjigu na pravi način. Ukoliko ste čitali knjigu ili gledali ekranizaciju, pišite mi svoje utiske.
Autor: Milica Barać
