Čitamo: „Moja mračna Vanesa“ – Kejt Elizabet Rasel
Koliko puta ste u medijima videli naslove „Zlostavljana devojka“, „Otkriven zlostavljač u školi“, „Zlostavljač ubio svoju žrtvu“…. Koliko nas je zaista dobro promislilo o ovim pričama. I setilo ih se nakon što su nestale sa naslovnih strana i društvenih mreža?
Kejt Elizabet Rasel je očigledno dobro razmislila o svim žrtvama, svim zlostavljačima i pričama koje nažalost postaju deo naše svakodnevnice. Verujem da je ova knjiga inspirisana pričama devojaka koje nisu smele da se suoče sa svojim traumama, svedočanstvima onih koje su javno rekle šta im se dogodilo, ali i slučajevima onih koje nisu ni svesne da im je neko naudio, da su zlostavljane i zarobljene u odnosima koji ih uništavaju.
„Moja mračna Vanesa” govori o najgoroj vrsti mraka – mraku u ljudima.
Usamljena devojčica, izgubljena devojka i tužna žena, sve je to Vanesa. Vanesa kroz život hoda sa traumom koje ni sama nije svesna u dovoljnoj meri. Samoobmana i samoodbrana su mehanizmi koje ona koristi svakodnevno. Niti koje je povezuju sa Džejkobom Strejnom, njenim profesorom, njenim nasilnikom, njenim savetnikom, čovekom koji je obeležio njeno odrastanje i mladost neraskidive su. On je postao deo nje, prisutan je pri donošenju značajnih odluka, u njenom razmišljanju i reagovanjima u različitim situacijama.
Upečatljivo mi je što je ona ostala u bizarnom odnosu sa njim toliko dugo i što je nju to oblikovalo. Ovde vidimo kolika je u stvari moć manipulacije pojedinca i koliko zaista jedna osoba može da nam obeleži ceo život. Dobijamo samo deliće toga kakva je Vanesa bila pre Strejna, ne zato što ona ne želi da nam ispriča taj deo priče, nego zato što ga se čak ni ne seća, jer za nju život počinje njegovim pojavljivanjem.
Kao i u stvarnosti, tako i u ovoj knjizi, reakcija društva je poražavajuća, skoro svi okreću glavu onda kada je to pogodno, prave se da ne razumeju o čemu se radi ili jednostavno ne žele da vide istinu. Čak i podrška koju devojka koja je prijavila Strejna na početku dobija je kratkotrajna, nedovoljna i promenljiva. Naša uloga je da saslušamo i pomognemo kada možemo, a ne da žmurimo, osuđujemo i stigmatizujemo.
Čitamo: „Moja mračna Vanesa“ – Kejt Elizabet Rasel
Vanesu i Strejna nikako ne bih mogla da uporedim sa Lolitom i Hambertom Hambertom, iako sam na ovakva poređenja nailazila pre čitanja knjige. Sam stil pripovedanja, predstavljanja priče i mog doživljaja priče je potpuno drugačiji. Dok nam Nabokov daje perspektivu odraslog čoveka, Kejt Rasel pruža priliku da Vanesa sama ispriča svoju priču i to sa dva stanovišta, kao devojčica i kao žena. Porediti ove dve priče po meni bi značilo uprostiti ih, svesti ih na samo jedan aspekat. Svaka ima svoju vrednost, svoj stil pripovedanja i zaključke koje iz nje pamtimo.
„Moja mračna Vanesa“ možda nije knjiga za svakoga, ali jeste knjiga koju svako treba da pročita.
Autor: Milica Barać
