Jednog sasvim običnog dana Oskar Draj je ugledao mačku i odlučio da je prati. Ona ga je dovela do vile. Ukoliko biste iz mračne vile u srcu Barselone čuli predivnu muziku da li biste ušli da čujete kome glas pripada ili biste samo produžili dalje? Oskar je odlučio da uđe u kuću i od tog trenutka sve se izmenilo. U njegov dosadni učenički život ušetala je Marina, devojka koja menja sve i za koju je sasvim jasno da je nezaboravna.
Oskar i Marina spletom čudnih okolnosti otkrivaju priču o Mihailu Kolveniku, misterioznom izumitelju čije najdublje tajne Barselona krije. Od hvaljenog genija, Mihail je postao poludeli naučnik koji želi da prevari smrt. Željni bega od svakodnevnice njih dvoje odlučuju da razmrse Mihailovu prošlost i otkriju šta se zaista desilo sa svim njegovim izumima, ali i njim samim.
Safon nam priča dve priče, jednu o dvoje mladih pred kojima je ceo život i jednu o paru koji je svet prvo obožavao, a kasnije prezreo, Mihailu i njegovoj ženi Evi. Kao i u svakoj Safonovoj knjizi koju sam do sada pročitala postoji još jedan glavni lik – Barselona. Svaki put kada krenem sa čitanjem neke knjige ovog autora znam da ću se iznova zaljubiti u Barselonu, da ću ponovo šetati po gotskoj četvrti, da ću zalaziti u male ulice za koje samo lokalno stanovništvo zna i da ću se diviti predivnim građevinama ove metropole.
Kombinujući triler i misteriju sa elementima horora i gotike, pisac stvara savršenu atmosferu za svoju knjigu. Lako me je uvukao u priču, smišljala sam brojne teorije, razmišljala sam o nekim značajnim životnim pitanjima i pitala se kako bih ja postupila da sam se našla na mestu junaka ove knjige. „ Marina” mi se dopala, pogotovo završetak, a pisac me je oduševio opisima, načinom na koji nas uvodi u priču i time što mi je kao i uvek držao pažnju od prve do poslednje stranice knjige.
Mislim da bih Safonov stil prepoznala i kada bi pred mene stavili 100 knjiga bez korica i naslova. Njegov način pisanja mi toliko odgovara da uvek poželim da knjiga ima nekoliko poglavlja više kako bih mogla duže da uživam.
Za kraj izdvajam neke od najdražih citata iz ove knjige:
Mi zapravo ne verujemo mnogo u postignuća savremene nauke. Na kraju krajeva, kakva je to nauka koja je kadra da čoveka spusti na Mesec, a nije u stanju da spusti komad hleba na trpezu svakog ljudskog bića?
Sećamo se samo onoga što se nikada nije dogodilo.
Uvek je govorio da ljudi puštaju da im život prolazi kao da će živeti večno i da su zbog toga izgubljeni.
Svi mi držimo pod ključem neku tajnu na tavanu duše.
Kada bi ljudi promislili o četvrtom delu onoga što izgovore, ovaj svet bi bio raj.
Autor: Milica Barać
