Čitamo: “Kafka na obali mora” – Haruki Murakami

Dok sam čitala knjigu „Kafka na obali mora” osećala sam se kao da sam i sama na moru i obali. Sa obale sam pokušavala da razumem daleke zaplete i Murakamijeve misli. A pod vodom sam zadržavala dah kako bih duže uživala u nekim metaforama i opisima.

Japanska književnost me interesuje već neko vreme. Primetila sam da sve knjige japanskih autora koje sam do sada pročitala povezuje jedinstvena atmosfera i osećaj melanholije, usamljenosti i zebnje. Ova knjiga nije izuzetak, pa tako nailazimo na sva ona krajnje ljudska osećanja o kojima vredi i treba pisati. Pisac nas upoznaje sa dva lika, jednim čiji život tek počinje – Kafka Tamura i jednim čiji život je na zalasku – Satoru Nakata. Ovaj mladić i starac su krajnje neobični. Obojica imaju životne priče koje vredi saslušati, ali koje možda i nije najlakše odmah razumeti.

Porodični odnosi, unutrašnje borbe, prijateljstva, ljubav, usamljenost i različitost čine okosnicu ovog romana. Ono što ću najviše zapamtiti kada se setim ovog dela su ipak zvuci. Zvuci su svuda u ovoj knjizi. Dok čitamo čujemo zvuke šume, zvuke užurbanog grada, mačke, ploču koja svira, stranice knjiga koje Kafka čita…

Sam Murakamijev stil je s jedne strane zahtevan, dok je s druge strane potpuno magičan. Lako vas uvuče u priču i traži od vas da povezujete detalje, razvijate teorije i mozgate od početka do kraja dela. Ne nudi sve odgovore, čak ni na samom kraju. Daje vam da sami odaberete objašnjenja i da procenite u šta treba verovati, a u šta ne. Pisac stalno šeta po tankoj granici između stvarnosti i mašte. Ne prelazi ni na jednu stranu i baš tako zadržava pažnju čitalaca.

Jeste li do sada čitali neko delo Haruki Murakamija? Ako jeste, kakvi su vaši utisci o njegovim knjigama?