Čega biraš da se sećaš? Znate onu Čolinu pesmu, gde kaže: „I kad pamtim, pamtim samo lepe dane“?
Mislim da je to najhrabrija odluka, koju možemo doneti, kada je naše pamćenje u pitanju.
Čega biraš da se sećaš?
Znam da sada mislite kako to nije uvek naš izbor, te da bi se moglo tu dalje diskutovati, ali, sačekajte.
Ovde najpre mislim na ona sećanja koja kao odrasli i razumni ponesemo iz određenih odnosa. Jer mi možemo uticati na to, barem tako što ćemo skloniti sva zameranja i nanete nam nepravde.
Čega biraš da se sećaš?
Ljudi koje pamtimo po lošem, više nisu isti ljudi. Kao što nismo ni mi. Možda smo i sami preuveličali neku situaciju, u nemogućnosti da se sa njom bolje nosimo. Možda smo pogrešno shvatili. Možda su nas shvatili drugačije od planiranog. Možda nikome i nije bila namera da dođe do konflikta.
Čega biraš da se sećaš?
Svako ima svoj kapacitet razumevanja i prihvatanja.
I ako biste sada pitali osobu kako se ona seća neke neugodne situacije, koju ste imali, shvatili biste da u njenim očima to potpuno drugačije izgleda.
Čega biraš da se sećaš?
Nije pitanje koliko ste teških okolnosti imali, već kako ste ih proživeli. Mudri to najbolje znaju. Ali ne zato što im je mudrost pala sa neba, već što su birali da svaku okolnost vedrije sagledaju. I da se vedrije sećaju, a samim tim i lepše osećaju.
Autor: Ana Milovanović
