Pre godinu dana primila sam nikad tužniju vest. Stao je svet u meni. Iako je napolju bilo prilično živahno.
Reklo bi se krenulo mi, spolja, kad ono… Pa još jedna tuga, pa još jedna. Često ni ne znaš koliko možeš da podneseš, sve dok ne dođeš do tačke kad moraš da podneseš.
Obeleže čoveka neki dani i nesumnjivo ga promene. Tih meseci sam dobro zapamtila kako se gubi, dok sam se ranije sa tim borila, jer nisam podnosila da gubim.
U trenucima kad se suočavaš sa onim što je neizbežno, odbijaš da prihvatiš ono što ti se dešava. Pa se malo smeješ, a još više plačeš, dok ti se čini da si na korak do ludila. A nisi, samo ne umeš drugačije da isplivaš, kad te poklopi takav talas tuge, koja nije baš naročito prijatna.
Znate ono kad čujete nešto loše, pa pomislite da vi to ne biste preživeli? Kad gledaš tužan film, pa se raspadneš, a kako bi tek da je stvarno? Znate na šta mislim? E… Preživeli biste. Ovako ili onako, ali biste izronili.
Možda je i važnije od toga kakav ste plivač, to koliko dugo možete da izdržite bez daha.
Nemam ja nikakve savete za „plivanje“ kroz patnju, niti verujem u bilo šta što je instant i površno, ali znam da treba biti nežan prema sebi dok si u nemoći. Šta god vam drugi rekli, kako god im to sa strane izgledalo, nemojte da dozvolite da neko nipodaštava vašu tugu! U redu je da plačete mesecima, u redu je da želite da budete sami, u redu je da vam se ne ustaje iz kreveta.
U redu je i da potražite pomoć. Ne možemo i ne umemo baš sve sami. I nismo ludi ako odemo na razgovor sa stručnim licem. Normalno je, isto kao kad odemo kod drugih stručnih lica kad nas boli nešto drugo. Još bolje ako se ide preventivno, u oba slučaja.
Samo, molim vas, ako već nemate reči utehe za druge, dok ih gledate nemoćne, onda nemojte ni da govorite ono čuveno „nemoj da plačeš, budi jak“. Nemojte, bolje je da ih samo jako zagrlite. Kome treba da tada budemo jaki? Samo onima koji nemaju koristi od naših slabosti.
Kako se to uopšte bude jak, kad pokopavaš delove svog života? To su gluposti, svako ima pravo da otpati svoje boli. Neko će biti u šoku danima i možda ga kasnije „stigne“, a neko će se rasuti u komadiće pred vašim očima i najmanje što tada želi je da bude jak. Te „jačine“ su individualne i svako bira svoju. A ja biram da se suočim sa svim onim što ne mogu izbeći. Možda ipak nisam toliko „jaka“.
Ne znam što sam pisala o ovome, ali verujem da će nekome značiti da pročita. Jer nije zaista stao svet onda kada vama deluje da stoji. A ako vam stane, zagrlite se i znajte, „proći će“, onda kad prihvatite i naviknete se da nekoga više ne možete da grlite.
Autor: Ana Milovanović
