Budi osmeh za tužne

Davno me jedna devojka pitala jesam li ikad nervozna, pošto me uvek viđa nasmejanu. Ma, kako nisam, pomislih, samo to tada nisam pokazivala.

Ne verujem u onu: „Ne smej se toliko, plakaćeš“, već: „Isplači se, lepše ćeš da se smeješ.“

Nikad ne treba potiskivati tugu. Ne treba je poricati, niti se boriti sa njom. Život bez nje ne postoji, kao ni čovek koji se sa njom nije suočio. Što pre pustiš da prođe kroz tebe, brže će i da ode. I ne, nećeš moći da je samo gurneš pod tepih. Izaći će, nakon nekog vremena, onako kako ne želiš, kroz neke fizičke simptome, jer je ostala u telu.

Pored „mora“ suza, tuga traži i ono malo smeha, da nam duši bude lakše. Znam da deluje čudno, ali i najtužnijima nešto može skrenuti pažnju i izmamiti osmeh. Trebalo bi tražiti ono što će nas i takve nasmejati.

Ne možemo zauvek plakati, a opet, neke tuge nikad i ne isplačemo.

To je život, red tuge, pa redovi smeha, kao i u svemu, treba naći balans. I još važnije, treba naći one ljude koji će nam i kroz tugu dobaciti zrno radosti.

Kad si u stanju sreće, tad se svakako smeješ. Tad ti ne trebaju posebni razlozi, već si pun radosti i nosiš je sa sobom. Još je lepše kad je takav prenosiš na druge, posebno na one, u čiji je život navratila tuga.

Lako nam je da se sklonimo od tužnih, da kažemo kako nam ne prijaju, da ih osudimo, jer su negativni. Lako nam je, dok se ne nađemo u njihovoj poziciji. I dok ne spoznamo kako je „teško“ doći do osmeha, kad te boli. Tad nam fale ti radosni ljudi i falimo mi radosni sebi.

Čak i da nam tuđa sreća zasmeta, ljubaznost neće.

Prijaće nam lepa reč, jer nam fali nežnosti, tamo gde život nije bio nežan.

I zato, budi osmeh za tužne. Pokloni po koju lepu reč i onima koji su namrgođeni. Sve i da se još više namrgode, ma, nije važno. Setiće se i oni, na kraju dana, da je neko ipak bio dobar prema njima.