Biti bez briga, sme li se to danas? Stajala sam i posmatrala ljude. Onda sam malo drndala po telefonu. Odložih telefon, neću da budem zavisnica. Kako bre ne poneh neku knjigu? Ko će da čeka još sat vremena? Hmm.
Biti bez briga, sme li se to danas?
Za to vreme, ona je mirno sedela i čekala. Prozborismo koju, reče mi da joj bus stiže za dva sata. Aa? Dva sataa? Postideh se sebe od malopre. Ona stara, čeka i ne buni se, dok se meni mnooogo žuri. Samo ne znam gde.
Je l’ nam to bezbrižnost postala luksuz? I kako smo uspeli da se odučimo od nje?
Uvukla nas kolotečina, pa jedva i prepoznamo da smo „u mašini“. A nije nam tu prijatno. Neprirodno je.
Nastavih da posmatram tu baku…
Umirila me njena mirnoća.
Biti bez briga, sme li se to danas?
U toj našoj ludoj brzini mozak ne može da se snađe. Previše mu je stimulacija spolja, te kreće da se bori. Iako, realno, nema sa čime. No, tada mu sve deluje preteće i teško mu je da se umiri.
Ali, ako samo stanemo i fokusiramo se na nešto, neko vreme, zaista možemo da se umirimo.
Biti bez briga, sme li se to danas?
Čini mi se, ako bismo češće mirnoći težili, ona bi nam lakše i dolazila. Jer mir je naše prirodno stanje. Samo, teško da ćemo ga naći tamo gde je previše „bučno“.
Srećom, imamo još od koga da se prisetimo kako bi trebalo da izgleda bezbrižnost. Kao baka tog dana na stanici, koja tiho sedi i posmatra. Koja ne zeva u telefon. Sama je sa sobom.
I znam, reći ćete da ona nije iz ove naše lude generacije novih tehnologija.
Ali stanite, pa imala je njena generacija mnogo gorih briga…
Biti bez briga, sme li se to danas?
Naravno da se sme. I danas i oduvek.
Jer biti bez briga mogu oni koji nauče kako da ne brinu. I koji, na neki način, odluče da neće da brinu, već da će, za promenu, više da veruju.
Nije do okolnosti, do nas je, ipak.
Autor: Ana Milovanović
