Bez čega misliš da ne možeš? A bez čega zapravo ne možeš? Bez čega misliš da ne možeš? A bez čega zapravo ne možeš?
Kada smo deca i klinci tada mislimo da ne postoji šansa da možemo da preživimo bez mame, tate, svog doma, svoje sobe, svojih igračaka,... Bez čega misliš da ne možeš? A bez čega zapravo ne možeš?

Kada smo deca i klinci tada mislimo da ne postoji šansa da možemo da preživimo bez mame, tate, svog doma, svoje sobe, svojih igračaka, bez nama omiljenih crtanih filmova, priča za laku noć i svog udobnog kreveta. Kada smo tinejdžeri mislimo kako ne bismo mogli bez svojih školskih drugova, da mi ne bismo bili mi bez našeg imidža, bez našeg ugleda koji baš toliko želimo da imamo u tom periodu odrastanja. Posle završetka srednje škole ili fakulteta kao mladi ljudi mislimo da ne bismo mogli bez aktivnog društvenog života, bez društva, žurki, noćnih izlazaka, bez simpatija, partnera, prolaznih kombinacija (kako za koga.) Bez društvenih mreža, bez skupe firmirane garderobe, bez skupih auta, bez fleksovanog načina života (za sve one koji ne znaju šta to znači a znači „praviti se važan“ bez obzira na to imate li ili znate li nešto superiornije u odnosu na nekog drugog.)

I onda dođemo u životu  fazu kada poželimo porodicu, miran porodičan život, dom, stabilan posao, redovna zadovoljavajuća primanja, radni staž, mogućnost da se jednom ili dva puta godišnje ode na porodično putovanje i ako se to ne desi mi mislimo da ne možemo bez toga i da smo promašili život. Pa tek onda posle svih tih godina usledi starost i samo misliš „uf samo da bude stabilna“. A onda krenu misli: šta ako ne budem imao/la unuke? Čime ću se baviti u slobodno vreme? Šta ako me zdravlje ne bude služilo? Šta ako ne budem imao/la svoju penziju? Od čega ću živeti? Ako ne budem imao/la nešto od toga ili ne daj Bože ništa od toga neću moći da preživim te promašaje svog života. Biću sam/a kao panj, bez kučeta i mačeta. Ispašće da sam luzer. Šta ako umrem previše rano, dok sam još relativno mlad/a. I tako u krug ceo život, mislimo da ne možemo bez svega što je oko nas i pored nas.

Kako koja životna faza prođe shvatiš da možeš bez svega bez čega si bio ubeđen da ne možeš, a zapravo vrlo lagano možeš. Tako prolazeći životne faze jednu po jednu kada dođemo do one poslednje faze da imamo toliko malo vremena u svom životu shvatimo da je jedno sigurno da samo ne možemo bez sebe i da jedino ne bi preživeli da nismo imali sebe i dobro zdravlje. Da nije nama bilo nas ne bi bilo ni našeg života. A da nije nama našeg znanja ne bi bilo svega što jesmo i što imamo. A to shvatimo prilično kasno, kada smo već potrošili svoje dragoceno vreme i svoje živce na situacije, okolnosti, stvari i ljude bez kojih smo mogli da živimo. I na kraju priče molim se da svi ljudi što pre shvate da ne mogu da žive bez sebe, zdravlja i znanja i da se bez svega ostalog može.

Autor: Milica Đorđević

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *