BEOGRADSKI KVART – ENGLEZOVAC ILI KO JE BIO FRANSIS MAKENZI?

Gužva, sirene, zapušen kružni tok, peva fontana, stotine turista se slikaju kod Hrama. A probajte da zamislite ovo – rani 19. vek, ničeg nema. Močvara i tišina. Beograđani love divlje patke na obodu grada…

Frensis (Haford) Makenzi je po nacionalnosti bio Škot, radio za britansku ambasadu i bio član britanskog biblijskog društva i Nazarećanskog bratstva iz Plimuta. Uz sve to bio je vrlo imućan čovek, prosvetitelj ali i mecena i filantrop. U Beogradu, gde je bio na svojevrsnoj misiji širenja religioznosti, proveo je poslednjih dvadesetak godina svog života (1875-1895). Ovde je došao direktno iz Londona zajedno sa srpskim ministrom spoljnih poslova Čedomiljom Mijatovićem.  Za vreme boravka u prestonici družio se sa kremom srpskog društva, sa političarima i ministrima. I sam je bio zaista istaknuta i uticajna ličnost. Legenda kaže da je Frensis bio izuzetno pobožan čovek, a ništa manje ni empatičan i velikodušan. Hiljadama funti nesebično je pomagao udovice-samohrane majke i siročiće stradalih srpskih vojnika.

Pratio je urbanističke tendencije i blagovremeno uvideo da će se granice Beograda širiti ka istoku. Stoga je odlučio da red je da poljoprivredno zemljište, deo Vračara do tada poznat kao Simića majur preuredi i dotera. Od predsednika srpskog parlamenta Stojana Simića 1879. otkupio je taj močvarni prostor za 4.800 dukata.Sve do realizacije njegove ideje, u prvoj polovini 19. stoleća, na tom potezu bila je močvara. Periferija grada i bara gde su Beograđani lovili barske ptice i divlje patke. Onda je on otkupio to, isušio i ispresecao zemljište sokacima. Gotovo deset godina kasnije podiže reformatorsku crkvu “Sala mira”, za koju je želeo da bude koncipirana kao svojevrstan Dom kulture, pošto je bio protivnik ovdašnje prakse da se po kafanama bistri visoka politika i da napredak zemlje potiče iz birtija. I baš se to obistinilo što nije hteo, te su Salu mira 1930. rekonstruisali u pivnicu “Vračar”. Nicale su prizemne i dvospratne kuće, kasnije je nikao i bioskop na uskrs ’35e, u kom je prva projekcija bila “Ali Baba i 40 razbojnika”, kasnije i trg i Hotel Slavija. Danas je tu i Komunalna policija. Makenzi je i hteo da ovaj kraj grada dobije na značaju, poklonio ga je beogradskoj opštini Vračar.

Danas se taj kvart između Njegoševe, Hrama i Slavije zove “Englezovac”(kako su ga zvali, iako je bio Škot) po njemu, u kom se nalazi i istoimeni restoran. Na tom placu prvo je nikla mala crkvica Svetog Save, koja je nešto kasnije porasla u Hram. Glavna ulica koja spaja ove tri tačke nosi njegovo ime – Makenzijeva.

Autor: Aleksa Ćelap