Ali to nije bio san Ali to nije bio san
Baš često sanjam i gotovo uvek se sećam. Iako znam da snovi nisu da ih tumačiš po sanovnicima, već da osetiš šta bi to... Ali to nije bio san

Baš često sanjam i gotovo uvek se sećam. Iako znam da snovi nisu da ih tumačiš po sanovnicima, već da osetiš šta bi to za tebe moglo da znači. Nekad baš nemam pojma, iako verujem da je to sve podsvest koja progovara dok spavamo. Sve i da grešim, često sam nepogrešivo shvatla poruku koju mi je neki san doneo.

Sanjam ponekad i one koji su otišli. Ti snovi su mi dragoceni i nekako su uvek lepi. Zapljusnu me tako i u toku dana, pa nateraju suze na oči. Nekad nam je dovoljna samo mrvica utehe da nas osnaži. Ne razumeju to oni kojima neko ne fali. Nekad nisam ni ja.

Sećam se kako mi je treperila sijalica to veče, a ujutru se sama ugasila. Nije pregorela, samo mi je pre maminog poziva javila da si umro. Kasnije je opet sijala. Mogu da mi kažu da sam luda oni koji ne znaju da je to bila naša igra dok sam bila mala. Ugasim ti svetlo i vrisnem, pa te tako uplašim, dok si zagledan u utakmicu. Nekad bih te tako i stvarno prepala, ali kažu da se unuci posebno vole, pa se nisi ljutio.

Zatreperi mi sijalica ponekad. Samo se nasmejem, život je mnogo lepši kada vidiš simboliku u svemu. I sanjam te. Volela bih da je i to jutro bilo samo san, ali nije. Nekad stvarnost prosto mora „malo“ da nas poseče. Čisto da nas podseti da život ima više oblika i da se ne završava ako ima neko da ga sećanjima nastavlja.

Autor: Ana Milovanović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *