Ali, samo sam iskren…

Mnogi pričaju o nekoj iskrenosti, a ni sami ne umeju da je prihvate. Čak te i pitaju za mišljenje, pa ako se drzneš da im iskreno ne aminuješ, budi spremam za moguće nabacivanje krivice. A ima i onih nepitanih, koji su „samo iskreni“. Moguće, mada najčešće su takvi „samo bezobrazni“.

Nije jednostavno iskreno komunicirati.

Ako nisi spreman da te okarakterišu kao bezosećajnog, onda i ne pokušavaj da budeš iskren. Jer, dobar čovek bi trebalo da se slaže sa svima, njega će svi da vole. Ma, znate šta, Isusa su razapeli, zašto bi nas svi voleli?

Ne troši se energija na teme koje nisu naše.

Niti sa ljudima koje ne osećamo kao svoje. Osim ako vam je to posao, ili ako baš mnogo volite da se zatrpavate tuđim brigama.

Nađoh se skoro u nekom razgovoru. Pitaše me šta mislim o nekoj temi. Rekoh da bih radije prećutala. Ne slažemo se nikako na tu temu, a baš nisam raspoložena da se objašnjavam. I kad god osetim da neću moći da ostanem „blaga“, te da moje mišljenje neće biti „slatko“… Onda slatko i preskočim temu.

Zar treba za sve da se izjasnimo?

Kao da imamo nešto od toga što objašnjavamo, dok druga strana nema kapacitet ni da nas čuje, a kamoli razume. Što da pametujemo bilo kome, o nečemu što nas se ne tiče? Imamo mi toliko svojih tema kojima bi se trebalo baviti. Dajte da tu budemo „pametni“. Ceo život učimo. Suludo je misliti da smo najpametniji.

Često ljudi samo misle da žele nečije mišljenje, a onda, kada ih to mišljenje zaboli… E, tad ste im vi krivi, jer ko vam je dao pravo da budete iskreni?

Kad stvarno želiš da budeš iskren, onda te život obično i okruži onima sa kojima to možeš. A ostalima, tim nekim prolaznicima krož tvoj život, možeš i da prećutiš, svakako su ti nebitni.

Ju, izvinite, možda je trebalo da kažem da se uvek treba truditi da budeš fin i da se dopadneš svakome…

Al’ aj sad, možda sam bila samo „malo“ iskrena.