Skoro sam uzela bakin sat, kad nje više nema, da imam nešto njeno. Dobila ga je odavno, čak je imao i onu plastiku na ključiću, nije ga nosila. Stari, a nov. Izvukla sam plastiku, radi, da bi nakon nekoliko sati stao. Propala mu baterija od stajanja, pomislih.
Odneh ga juče kod sajdžije, on pogleda i kaže: „Nije pokvaren, sve je u redu sa njim, ne treba mu baterija, on radi samo kad ga nosiš.“ Zaprepastih se, takvi satovi postoje! Nikad se doduše nisam naročito interesovala za njih, ali ovo me baci u razmišljanje.
Pitah šta da radim kad opet stane, jer ga neću stalno nositi, a on mi reče da samo treba da okrenem ključić nekoliko puta i radiće. To su stari satovi i takav im je mehanizam. Zanimljivo, dobih lekciju o satu. Ma ne, dobila sam lekciju o životu!
Ionako sam se okupirala mislima da nemam vremena, da kasnim, dođe mi tako, ponekad. A juče svatih da imam vremena, ako ga želim, za sve što želim. Kao što neću imati za ono što baš i ne želim. Ili ne želim trenutno. Pa skidam i sat, kad želim da vreme stane. Šalim se, znam da ne mogu kontrolisati ono što nije u mojoj moći. Ali mogu osloboditi svoje vreme za one prave momente i one “ruke” na kojima će ono pravilno otkucavati.
Toliko možemo svi, zar ne? Ako želimo, naravno. Sve ostalo su izgovori, jer ako nešto stvarno želiš, imaš vremena. Ako nemaš, proveri, možda si samo u zabludi da to želiš.
Autor: Ana Milovanović
Ono sto je meni napravilo veliku razliku je organizacija obaveza. Aplikacija kao sto je KanbanFlow, Jira itd
Hvala na preporuci, nadamo se da će biti od pomoći 🙂