Uhvatim sebe da radim nešto mehanički, samo odrađujem i ne mislim puno o tome. Rekla bih da nam pola života u tome prolazi. Dok radimo nešto što možda baš i ne želimo sada, jasno nam je jedino da tako treba. A „takotrebanja“ na pretek. Sve dok se čovek ne promeni, a to je jedino izvesno, jer nas život ne pita. Možda samo mislimo da smo isti, a običan razgovor na ulici može nešto u nama da promeni. O ostalom da ne pričam. A kad se već promeniš, neminovno je da su ti drugačije i želje, da ne kažem očekivanja. Ako uopšte i dalje očekuješ.
Možda bi usled svih tih naših promena trebalo češće da pitamo sebe: A šta sada želiš? Ne šta si želeo nekad, juče, pre sat, već šta sada želiš? I da li uopšte želiš ono što si ranije? To nas i plaši najviše. Kad shvatimo da smo u nečemu, nekoj davnoj želji, koja nam to više nije. Smemo li da odgovorimo sebi iskreno? Barem sebi, ostali su manje važni, ali iskrenost prema sebi je jako važna. I šta ako shvatimo da su nam se želje promenile? Pa, pokušamo da ih ostvarimo, na jedan, drugi, treći ili peti način. Da li je neprijatno? Često. Da li je lako? Kako kad, zavisi koliko ste se navikli na svoj život baš takav kakav živite.
Super je kad se želje od nekad i od sad poklope, nekima. Meni je dobro samo kad je neka promena. Tad najviše vidim koliko sam napredovala. A čim osetim potrebu da se pitam ovo pitanje, odmah znam da nešto nije ok. Prosto, jer kad ti je dobro u životu, u datim okolnostima, sa drugim ljudima, ne pitaš se i ne preispituješ svoje odluke. Barem mi se tako do sada pokazalo, nije da sam stručnjak. I za kraj, koliko vam je dobro?
Autor: Ana Milovanović
