A šta ako će tvoj život biti bolji ako ga preokreneš? I šta ako za to ne treba hrabrost, već odluka?
Kada prihvatimo da nam život neće servirati samo ono što želimo, postaje lakše. Jer prihvatanje jeste ono što je najteže. Ali i prvo što treba da uradimo ako želimo progres.
Ako ne prihvatiš svoju odgovornost, ostaćeš u ulozi žrtve. Ne prihvatiš li da su ti se neka vrata zatvorila, ne možeš videti da su druga otvorena. Ako ne prihvatiš da si slab, nećeš upoznati ni svoju jačinu.
Ne moramo biti hrabri da bismo nešto promenili. I ne moramo biti ni posebno jaki. Ne treba nam ni ne znam kakva pamet. Ali nam treba poverenje. Poverenje u sebe, da mi to možemo. Poverenje u Boga, da će nas voditi. I poverenje u život, da nam je i ono što ne razumemo potrebno, da bismo došli do sledećeg nivoa.
Čuli ste možda da se ljudi plaše i uspeha, podjednako kao neuspeha. Zašto? Valjda jer misle da će kao uspešni isto nešto izgubiti. Što je istina. Izubićemo sve ono što u datom trenutku nije za nas, ma koliko se mi zbog toga bunili.
Kažu i da ne postoje porazi, već lekcije. Rekla bih da je to stvar našeg pogleda i doživljaja.
A šta ako će tvoj život biti bolji ako ga preokreneš?
Šta ako uspeš u tome što želiš? Brine li te to? Šta bi time izgubio? Ili koga? I zašto bežiš od promene, dok se boriš da u ovom postojećem preživiš?
Dok brinemo šta bi nam neka promena mogla odneti, zaboravljamo sve ono bolje što nam donosi. Valjda smo baždareni na strepnju, pa nam je nekako bliža.
Sve dok brinemo, mi zapravo ne verujemo. Tačnije verujemo, ali u te svoje brige. A takva „religija“ nas samo udaljava od dobrih ishoda. Dobrih po nas, iako ih ponekad percipiramo kao loše.
I zato, koliko god mislili da je do srećnih okolnosti, biće da je „malo“ i do nas. Biće da je do naših odluka i želje da nam bude bolje. Želje da mi budemo bolje. Jedino tako će nam i život biti bolji. Ne ide obrnuto.
Autor: Ana Milovanović
