Koliko puta ste u životu imali nedoumice, koliko ste puta zaplakali od tuge, muke i gorčine? Verovatno se većina vas našla na raskršću života kada je jednostavno došlo do toga da je neizbežno sumirati životni put. Kako odlučiti, kada preseći, smem li krenuti u novo? Teške odluke, strah koji raste svakim novim izborom- ne bi li se zaštitili bar malo od nepoznatog. Puteva puno, na svakom ima ponešto, kao prepreka pa čovek ne zna kako da misli i čime da se vodi. Puštajući da prenoći, stvaramo novu agoniju! Zašto je u zrelim godinama teško preseći i odlučiti, zašto život tada u većini slučajeva nije fer? Sve je tako duboko u tim nekim godinama. Sreća se doživi suzama, a tuga osmehom. Tu je nešto izmenilo mesta i značenja. Ljubav se doživi jedino tada, čini mi se iskreno. Jedino tada zagrljajem i pogledom sve objasniš. Samo što i boli mnogo jače, kao što boli reuma, nezaceljena rana ili stomak.
Bole odlasci i dolasci, bole sve promene.
Najstrašnije je kada dođu dani kada krpiš sebe i to malo duše što je ostalo. Moliš se za druge, pališ sveću u njihovo zdravlje, a tapkaš u mestu. Dani kada ti se čitav život pred oči prikaže i kao da ćeš umreti, a živ si. Tada svaka emocija boli jako. Preosetljivi na reči i na ljude. Tu suze ne mogu pomoći jer to su dani umiranja i vaskrsnuća.
Naučila sam svašta do sada i kako samoća zna da boli. Jednom je neko rekao ili napisao, više se i ne sećam, da čovek nije rođen da živi sam i bio je taj neko u pravu. Kako spoznati dobrotu za sebe, gde preseći i na koju stranu krenuti? Molimo Boga kao zalutale ovce da nam samo put pokaže. Samo je ljubav ono što može da nas drži u životu i samo ljubav može da reši sve zagonetke i pitalice.
Molim te dragi Bože, samo ljubav neka me vodi na ovom raskršću…
Autor: Sanja Radojković Đurđević
