Samopouzdanje znači da se uzdamo u sebe. Da se uzdamo da smo dovoljno vredne, voljenje, da samo dovoljne sebi. Samopouzdanje je bitan preduslov za svaki uspeh u životu.
Kada sam počela da radim sa klijentkinjama, jedna stvar me je odmah udarila: neke od najtalentovanijih, najhrabrijih i najkompetentnijih žena koje poznajem – žene koje su godinama gradile karijere, odgajale decu, vodile timove – potpuno se blokiraju u trenutku kada pomisle da pokrenu nešto svoje.
Ne nedostaje im znanje. Ne nedostaje im ideja. Nedostaje im unutrašnja dozvola da se klade na sebe i kažu sebi : “Dovoljno si dobra”.
Dozvola koju godinama sebi nisu dale. Jer uvek je neko ili nešto preče. Dok se svačije želje ispune.
Dok završim fakultet zbog roditelja. Dok se zaposlim. Dok se udam. Dok rodim dete. Dok dođe drugo. Dok deca porastu. Dok završe školu. Dok krenu na fakultet. I niz ide u beskonačno.
Dok sve prođe, prođe i život. A njihova dozvola da se oprobaju i ostvare svoj san da imaju nešto svoje, nikad ne dođe na red.
Jer roditelji su bili ti koji su prvi govorili šta i kako treba da radiš. Šta je za tebe. U kom pravcu da ideš. Pa onda si i sama krenula da veruješ da to nije za tebe, da nije moguće da ti uspeš na taj način, bolje je da ostaneš tu gde jesi.
Kada dođu muž i deca onda tek postaje rizično reći svemu „ne“ i napokon reći sebi „da“, zar ne?
Jer u glavi konstantno zuji ono: „Šta ako ne uspe?“
I iza ovog se krije ceo aranžman strahova – strah od finansijske nestabilnosti, strah od kritike, strah da će se sve što su gradile urušiti u trenutku kad skrenu sa sigurnog puta.
A pogotovo ako žena ima 30-40 godina, to sve postaje ozbiljan teret. Za njima je stabilna karijera, možda porodica, možda hipoteka. Ispred njih je nešto nepoznato. I u toj praznini između poznatog i nepoznatog, perfekcionizam se budi punom snagom.
“Mora biti savršeno pre nego što krenem. Mora biti sigurno pre nego što rizikujem. Moram biti potpuno spremna – a to „potpuno“ nikad ne dolazi.”
Kao neko ko je godinama pratio žene kroz ove tranzicije, i kao studentkinja medicine koja razume kako stres i anksioznost bukvalno menjaju hemiju u telu – mogu vam reći: ovaj obrazac nije slabost. On je naučen odgovor na okruženje koje žene dugo nije nagrađivalo za rizik.
Zato je sasvim okej da sumnjate i da se plašite.
Jer samopouzdanje nije osobina.
To je veština koja se uči. Niko nije rođen sa samopouzdanjem i ima ga na istom nivou čitavog života.
Ja se vodim time da svaka žena može da bude samopouzdana, samo ako želi da radi na tome.
Da ne postoje tamo neke žene koje su bolje.
Naravno, imamo više faktora oko nas koji utiču na to kako vidimo sebe, ali to ne znači da to što ste imale lošu porodicu koristite kao izgovor čitavog života zašto ne verujete u sebe.
Isto tako se vodim time da je i osećaj samopouzdanja indiviualan, kao i osećaj uspeha ili lepote.
I da treba da prestanete da se poredite sa nečijim desetim korakom, dok ste vi na prvom.
Da svako ima svoj put i da će svako stići svojim tempom (kako mu je suđeno). I iz tog razloga ljubomora kao osobina mi je suvišna u životu i svaki put kada ste ljubomorne na neku drugu ženu zapitajte se šta vas to trigeruje u njenom ponašanju i šta biste vi želele da imate što ima ona.
Verujem da je bolje pre nego kasnije. Što pre krenete da radite na sebi, duže će vam život biti kvalitetniji. Što duže odugovlačite, to se više nakuplja, kao kada ne čistite stan, a samo ređate stvari, posle vam treba više vremena da očistite sve.
Još nešto u šta verujem je da svaka žena može da izgradi ispunjen odnos sa sobom i sa životom.
Tako što će da napravi selekciju ljudi, nauči da postavi granice, svoj sistem vrednosti i poštovanja.
Kada smo kod selekcije ljudi, druga rečenica koja odzvanja je: “Šta će ljudi reći?”
Jedan od najvećih neprijatelja promene karijere nije vaš unutrašnji glas. To je buka spolja.
Porodica koja brine : „ali imaš siguran posao, zašto bi rizikovala?“ “imaš decu, šta ćeš sa njima?”
Prijatelji koji ne razumeju : „prekasno je za takve promene“
Društvo koje ima čvrsto mišljenje o tome šta jedna žena u njenim 30-ima ili 40-ima treba da radi.
Ono što je važno razumeti – i to uvek naglašavam klijentkinjama – jeste da ta buka najčešće nije o vama. Ona je projekcija tuđih strahova. Neko ko nikad nije rizikovao teško može razumeti zašto biste vi to uradile. I to je u redu. Ne morate ih ubeđivati.
Ono što morate uraditi jeste da naučite da pravite razliku između brige koja dolazi iz ljubavi i brige koja vas blokira. I da oko sebe izgradite mrežu ljudi koji razumeju kuda idete – mentore, druge preduzetnice, žene koje su bile tamo gde ste vi sada.
U Srbiji postoji sve više takvih zajednica. Lokalne biznis mreže, online grupe, programi za žene preduzetnice ili one koje žele to da budu. To nisu mesta za hvalisanje – to su mesta gde možete dobiti validaciju kad vam sopstveni glas zaćuti.
Jedna od mojih rečenica koje naširoko ponavljam je da će ljudi uvek pričati, da li bile najgore ili najbolje, ali na vama je koju stranu želite da odaberete.
Sa druge strane, zapitajte se koliko se ljudi oko vas u toku života promenilo i da li vam je stvarno toliko stalo do toga šta kaže neko ko će u nekom trenutku da ode.
Koliko dajete svim tim ljudima za pravo da upravljaju vašim izborima u vašem životu, kad živite samo jednom?
Kada je dosta ispunjavanja tuđih želja i prelazak na svoje? Kada je vreme da kažete sebi: do sad su bili drugi, a od sada krećem ja?
Nešto što preporučujem svim klijentkinjama kada uđu u period tranzicije je da počnu da više koriste samoanalizu.
Samoanaliza je alat koji je tu da u svakom trenutku budete svesne sebe, zašto nešto radite, šta vas podstiče, trigeruje, blokira, ali i šta vas gura i motiviše.
Da se zapitate:
Zašto me je trigerovalo to što je ta osoba rekla?
Kakve veze njene reči imaju sa mnom?
Da li se ovo nekada ranije desilo?
Da li su mi roditelji slično rekli pa sam prestala da verujem u sebe?
Kako mogu da reagujem drugačije?
Šta bi moja idealna verzija uradila?
Ovo su samo neka pitanja koja vas vraćaju na pravi put kada skrenete i popustite pod uticajem drugih.
Jer je sve to proces. Nikada ne ide uzlazno, već ima momente gore – dole. I sa tim momentima i vaše mišljenje o sebi se menja. Jer samopouzdanje nije trka na 100 metara, nego maraton. Ne možete ga izgraditi jednom i više nikada se ne osvrnuti. Ono se gradi čitavog života. Jer uvek dolaze nove situacije, koje do sada niste iskusile i normalno je da ćete se tu malo osećati nesigurno, jer mislim da se ne možete osećati 100% sigurno ako nešto niste već uradile.
Ali ono što možete, čak iako deo vas ne veruje, je da se ponašate i da radite stvari kao da 100% verujete.
I da to stalno ponavljate, jer posle vam postane normalno. Jer znanje nije moć – primena je moć.
Ono što vam sada fali na putu do uspešne preduzetnice nije još jedna edukacija ili knjiga, nego upravo taj mali korak da krenete da verujete. Bar 10%. Bar jednim malim delom sebe. I radite sve ono kao da celo telo veruje. A onda kada dođu i prvi rezultati, verovaćete celim bićem. Vreme je da konačno kažete sebi „da“ i da ostvarite sve ono o čemu ste oduvek sanjale.
Jer još rečenica u koju ja verujem je: „ako imaš neku želju koja ne odlazi, to znači da si je negde u toku života i ostvario.“
Autor: Aleksandra Milunović – studentkinja medicine i life coach specijalizovana za oblast samopouzdanja sa više od 5 godina iskustva u radu sa ženama.
