Zašto je umrla domaća scena?

Zašto je umrla domaća scena? Svedoci smo toga da je rijaliti tretman ušao u sve segmente života, pa i u književnost nažalost. Svaki novi dan donosi skandal na književnu scenu. Pisana reč se polako pretvara u žutu štampu, bezbrižno i bez ikakvog razloga vadi se prljav veš i skrnavi sve što vredi.  Sve više dolazim do zaključka da se čita malo, ali ne i kvalitetno. Čapkaju se mrvice. Ali ako su to naše, domaće mrvice otresu se sa stola kao da su kancerogene.

Pred našim očima se domaća scena se gasi, zavese se spuštaju. I ostaje muk. Kao da niko nema šta da kaže na tu temu.  A trebalo bi.  Kao jedan od glavnih motiva izumiranja izdvajam loš marketing.   Sada već svima poznat slučaj „Ana Miloš“ je za mene veoma loš marketing. U ovom izlaganju uopšte nije bitno šta stoji iza cele priče, zašto je mladi pisac pisao pod nepostojećim imenom. O tome ćemo drugom prilikom. Da se vratimo na suštinu.

Zašto je umrla domaća scena?

Kada knjiga dobije „skandal marketing“ ona dotakne zvezde ali se brzo i ugasi. Čita se kratkotrajno, dok knjiga puno naslove razne štampe.  A o nasilnom marketingu da i ne govorim. Sve su knjige najbolje, u top deset, sve su bestseleri. A istina je bolna, da se samo plasiraju inostrani pisci koji su „tik tok“ senzacije.

Jer čitati Nušića nije in. Ali čitati biografiju Britni Spirs je više nego poželjno.  Da se razumemo, nemam ništa protiv navedene biografije. Možda je i sama pročitam.  Ali ona dolazi dugo posle Nušića. Zašto je poželjno čitati Britni? Jer je to žuta štampa, skandali. Potreba da „ubijemo“ malo vremena.

Kao što je poželjno čitati Acu Lukasa i Kiju Kockar.  

Greota je šta se sve danas upakuje u domaću književnost. Sramota je da izlog bilo koje izdavačke kuće bude preplavljen takvim naslovima. Tužno je što za takvim naslovima jurimo u knjižare.  Dok Radović, Antić, Kapor i njima slični stoje na skrivenim mestima.

A ima li zanimljivog u domaćem? 

Ima, i te kako ima. Ali domaće ne može da ukrade svojih pet minuta slave jer živimo u loše uređenom sistemu vrednosti.  Velike izdavače kuće nisu pristupačne mladim piscima, koji svoje redove teško mogu da izdaju i dožive procvat. Takve ljude uništava to što pored svega što dobija prostor oni se smatraju manje važnim. Zato se dobri rukopisi izgube ili ih preuzmu manje izdavačke kuće.

Zašto je umrla domaća scena?

A kako to već biva, niko neće da zagrebe dublje.  

To vidim po čitalačkoj platformi „bukstagram“. Za domaću književnost moramo da radimo kampanje. Mladi pisci moraju da se laktaju, da šalju besplatne primerke „na veliko“ kako bi se čulo za njih.  I to nije neki dobar potez. Ljudi mnogo vole sve što je besplatno. Pa čak i ako će dobijen primerak knjige nahvatati sloj prašine. Ili još gore, hvalićemo i ako nam se ne sviđa. Jer poklon je.

A jednom pročitani neiskreni utisci udalje ljude. A nije kriv pisac. 

Svi idu linijom manjeg otpora. Daj staro, a dobro. Ili daj nešto strano. Daj ono što je zaludelo Ameriku.  Jer to se plasira u milion primeraka.

A gde su te knjige danas?  

Zaboravili smo ih. S druge strane ne možemo ni svi biti pisci. Pišemo za svoj groš, a retki će sebe moći da nazovu piscem.  Moje skromno mišljenje, možda ne i tačno. Ali domaće treba da ostane domaće. Kada poželim da čitam nešto naše želim da čujem imena Petar i Aleksandar, da šetam ulicama Beograda, Novog Sada, da me jeza uhvati od zabačenih srpskih sela, da se pije domaća kafa i rakija.

Ulice Pariza, viski i koledži neka ostanu tamo gde pripadaju. Najviše mi para uši kad čujem da se ljudi izjašnjavaju kako čitaju domaće. Da, da čitaju. Onda dođe sajam. Presek govori da to nije istina.  Ovu temu zaključujem, da ispod površine uvek ima sjaja.

Zašto je umrla domaća scena?

Ima u domaćoj književnosti bisera. Ima i školjki. Mora malo da se prošeta kroz rafove.  Ne mora da znači da u izlogu stoji najbolji roman na svetu. Ima u našoj književnosti i dobre fantastike i dobre autobiografije. Ima i ljubavi. Ljubavi možda ima i više nego što treba. Ali pre svega ima brutalne istorije.  Čitajte malo našu istoriju, ima tu zanimljivih stvari. Šokiraće vas koliko je naša istorija uzbudljiva.

Nije sramota. I Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu za književnost. 

Mi smo svetski poznati, nije sramota čitati domaće. Samo celokupna svest može da oživi domaću scenu i vrati je gde pripada.  Pripada nama. A mi pripadamo njoj. Samo treba požuriti, jer je odavno na aparatima.

Autor: Dragana Butić