Gledah skoro neku emisiju, gostovala je Mirjana Bobić Mojisilović. Citiraću je: „Nikom nije savršeno, niti sam ja uopšte genijalna. Samo se trudim da ne budem ubijena, da ne ostarim pre vremena. Ljudi su danas mnogo ostarili, zato što su izgubili smisao.“
Svedoci smo gubljenja smisla, generalno. Retki se trude da očuvaju svoje pasije. Neki se koprcaju, dok pokušavaju da se otrgnu besmislu. Većina se odavno prepustila i ide za masom. A masa nikad i ne misli, ona samo slepo sledi.
Iako je lakše biti vođen, često je i skuplje.
A plaća se tupošću sopstvenog bića. To je ono kad čuješ da smo oguglali. Svejedno je sve i normalno ono što ne bi trebalo normalnim zvati.
Često su sami, oni kojima je draže da misle svojom glavom, ali oni nisu usamljeni.
Usamljen si tek kad izgubiš sebe.
I kad te napusti smisao, jer si previše anestezirao sebe. I smislu je draža svest, a besmisao je rezervisan za one dokone.
Sve dok se trudiš, znak je da veruješ, da vredi. Pa, sve i da ne uspe, naći će se novi način. Još imaš vremena za ono što želiš. Nadam se da nisi ogrezao u stereotipima i da nisi prepreka sam sebi. Jer te su barijere najgore, a jednom kad ih porušiš, već si pobedio.
I ne brini, sve ima smisla. Besmisleno je misliti da nisi vredan i da ništa nije u tvojoj moći. Koja bi onda bila svrha ove igre zvane život?
Ne, zaista ne verujem da smo ovde tek da bi bili. I da treba samo da jurimo, u strahu da nešto ne propustimo. Ne možemo promašiti ono što nam je namenjeno. A ono što nije… Ma, neko je već dobro promislio o tome. Neka viša sila, stvoritelj, ili kako već. Verujući smo, zar ne?
Autor: Ana Milovanović
