Isidora Sekulić (1877-1958), prva velika žena srpske književnosti, prvi predsednik Udruženja književnika Srbije i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Rođena je 16.02 1877. godine u Mošorinu. U mladosti zainteresovana za pedagogiju, Isidora se školuje u Srpskoj preparandiji u Somboru, pa na Višem pedagijumu u Pešti, gde studira matematiku i prirodne nauke. Kao nastavnica matematike radi u Pančevu, Šapcu i Beogradu, a 1922. godine doktorira u Nemačkoj. Vreme okupacije 1915. i 1941. provodi u Srbiji, povučeno, a tek krajem Drugog svetskog rata aktivnije se uključuje u javni život. Postaje prvi predsednik Udruženja književnika Srbije, član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Pisac, prevodilac i tumač književnih dela svoje stavove najbolje je izražavala u esejima. Od 12 tomova njenih „Sabranih dela“, devet čini esejistička proza. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću…
Znalac više jezika i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda.
O Isidorinom privatnom životu malo se zna, uglavnom su to šture i službene informacije, međutim ono što je zaista jako interesantno, to su njena putovanja. A proputovala je Norvešku, Englesku, Nemačku, Francusku, govorila je da Rusiju malo poznaje jer je posetila samo Moskvu, Petrograd i još neke gradove. „Zakačila“ je i malo severne Afrike, bila u Alžiru i Maroku. Posetila je i Malu Aziju, tursku Bursu i još nekoliko mesta. Svima poznat ishod jednog od njenih putovanja jesu čuvena „Pisma iz Norveške“.
Zadnje dane je živela skromnim, skoro isposničkim životom, a za odmor nije znala. Po otomanu su joj uvek bili rastureni spisi, police pretrpane knjigama koje je kupovala novcem od penzije. Honorare je ili vraćala, ili ih je poklanjala. Mučena nesanicom, noći je provodila u pisanju i čitanju, i u prevođenju sa devet jezika.
“Ne pitate po koju cenu? Da sam imala običnu, normalnu ljudsku sreću, da sam imala porodicu, dete neko darovito, šarmantno dete, posvetila bih se njemu. Možda bih krišom plakala, uzdisala za ovim, ovakvim životom? Ali, ovako…”
Možda je zgodno i da spomenemo sve Isidorine beogradske adrese: Zmaj Jovina u Zemunu, Studenička, Takovska, Kneza Miloša, Gledstonova i konačno Vase Pelagića na Topčiderskom brdu, gde je provela poslednjih najkreativnijih sedamnaest godina života. I ni na jednoj ne postoji spomen-ploča, baš kao ni na onima u unutrašnjosti Srbije, gde je radila kao nastavnica. Inicijativa je bilo, ali bi se uvek nekako izjalovile. A bilo bi lepo proći pored neke zgrade ili kuće na kojoj piše – Ovde je živela Isidora Sekulić.
Na Topčiderskoj zvezdi postavljen je spomenik Isidori Sekulić na incicijativu i finansijsku pomoć Gradske opštine Savski venac i Fonda „Isidora Sekulić“. Na taj način su se građani Beograda barem malo odužili našoj slavnoj intelektualnoj veličini.
Autor: Male Velike Stvari
