ZVEZDE I NEBO

Ponoć, ja sama na ulici, koračam i osluškujem zvuke sopstvenih koraka kako odzvanjaju u daljini. Nisam razmišljala ni o čemu, samo sam želela da upijem što više svežine, da budem sama i odmorim glavu od teških misli.

Ipak, odjednom osetih dobro poznat parfem… Negde, nekako taj miris stvorio se u mojim nozdrvama… Osvrtala sam se oko sebe, ali nigde nikoga nije bilo, samo noć i ja. A možda je to samo noć mirisala na jedno davno, isto ovako mračno, samo mnogo srećnije veče?

Odlično se sećam te večeri i nas dvoje kako smo gledali u nebo crno kao zift, dok su ga krasile zvezde, probijajući se svojim sjajem kroz to crnilo i dajući mu nestvarnu lepotu… Isto tako smo i mi sijali u crnilu koje je bilo samo naše i samo smo mi znali da sijamo tako lepo da tamu učinimo nestvarno lepom…

Sećam se i toga kako smo se, kao dva deteta, svađali kome će koja zvezda pripasti… Oboje smo hteli najveću i najsjajniju! Kao da nismo znali da sa prvim svitanjem gasnu sve zvezde i da je isto i onoj najsjajnijoj i onoj koja je jedva primetna u moru ostalih.

Da, gase se zvezde čim se razdani, ne vide se, ne dolazi do izražaja njihov sjaj, odlaze da čekaju da ponovo padne mrak. Jer zvezde dolaze do izražaja samo tada, samo u najvećoj tami, samo u crnoj noći kojoj daju sjaj. Bez njihovog sjaja noć je sablasna, tužna, mračna… Ali su i zvezde bez tame nevidljive, skrivene i bez sjaja…

Nismo ni mi mogli jedno bez drugog baš kao ta mračna noć i te sjajne zvezde koje joj daju lepotu… Sijali smo i mračili naizmenično dok nije konačno svanulo. A kada je svanulo, kada se sasvim razdanilo i crnilo se povuklo pred plavetnim tonovima neba – zgasnuli smo i mi poput tih zvezda. Nije za nas više bilo mesta u tom plavetnilu, jer mi znamo da sijamo samo onda kad je crno, sa vedrim bojama mi, jednostavno, ne umemo…

Autor: Bojana Krkeljić