Koliko god znanja prikupili, diploma dobili, uzalud je ako ne znamo da živimo. Koliko je bitno da imamo znanje o nečemu, toliko je bitno da znamo i da ga upotrebimo. U suprotnom su to samo prazne informacije, koje će proći i biti zaboravljene sa dolaskom novih.
Moj deda nije imao završenu školu, samo četiri razreda osnovne. A „vek“ je proveo radeći kao veterinar. Neki su ga zvali „Doktore“ i bio je dobar u tome. Nije imao formalno obrazovanje, ali je imao volju da nauči. I možda ludu sreću da mu se ukaže takva prilika. Ne može teorija da odradi praksu. Potrebna je želja za primenom i hrabrost da podneseš početne neuspehe.
Svako može da protraći svoje vreme. Svima su nam date mogućnosti, ali su nam različite polazne tačke. Svako može da se usudi, ali ne može svako da podnese sve ono što donosi dobar ishod. Paradoksalno, ali često nismo spremni na nove i bolje okolnosti, ako smo se ušuškali u poznatom, pa i manje poželjnom okruženju.
Moja škola nije završena i nije vezana za jednu sferu. Možda jer sam dovoljno luda da rizikujem i ne igram na sigurno, a možda jer sam shvatila da nam nikakva titula ne može uvećati vrednost, ako je već sada ne vidimo. Srećom, ovu moju sam uspela da ugledam i dok god mi je pred očima, sva druga definisanja mene kroz spoljašnje faktore, za mene su nevažna.
A da li vi vrednujete sebe? I od koga očekujete da vam kaže koliko vredite? Pazite samo da im ne poverujete. Kad vam nešto hitno treba, ne procenjujete vrednost toga, znate da morate da platite. A vi sebi jako trebate. Ne dajte da vam lupaju cene, jer samo vi plaćate za svoje izbore.
Autor: Ana Milovanović
