Život osoba sa invaliditetom: O životu osoba sa invaliditetom se u poslednje vreme i te kako polemiše. Od problema njihovog kretanja, pa sve do njihove inkluzije. Međutim, postavlja se pitanje koliko se javnost zaista interesuje da sazna o životu osoba sa invaliditetom?
Njihov život nije lak, jer se susreću sa raznim preprekama tokom života. Ali su oni, između ostalog, uvek raspoloženi i spremni za nove izazove. Tokom života, jedan od njihovih najvećih problema je diskriminacija. Diskriminacija svakome teško padne, a pogotovo osobama sa invaliditetom.
Život osoba sa invaliditetom
Osobe sa invaliditetom imaju problema prilikom kretanja, jer većina ustanova nema rampe za invalidska kolica ili gelendere pomoću kojih bi se lakše popeli uz stepenice. Pored problema sa kretanjem, oni imaju problema sa zapošljavanjem, jer retko koji poslodavac želi dati šansu osobi sa invaliditetom. Poznato je mnogo primera gde su poslodavci na neprijatan način odbili osobe sa invaliditetom. Međutim, negde svima nama mora biti jasno da nedostatak jednog dela tela otvara mogućnost osposobljavanja i aktiviranja drugog dela tela. A kada ovo kažem, mislim na slepe osobe kojima nedostatak čula vida automatski aktivira čulo sluha ili čulo dodira i ravnoteže.
Osobe sa invaliditetom retko da imaju prijatelje, a zašto je to tako, do dana današnjeg nemamo odgovor. Osobe sa invaliditetom se uglavnom sažaljevaju i podržavaju, ali što dalje nek idu od mase. Tužno, ali tako je.
Veliki problemi se javljaju kada dete sa invaliditetom krene u školu.
Deca ga gledaju drugačije, neka deca ismevaju, a neka se plaše. Plaše ga se jer je drugačiji od njih. Ali, ne, nije. Naprotiv, deca sa invaliditetom su veoma društvena, međutim, retko im se da prilika da to i pokažu.
U medijima se o životu osoba sa invaliditetom priča, međutim, retko se priča i piše o odnosu drugih prema njima.
Osobe sa invaliditetom doživljavaju neprijatnosti prilikom šetnje kroz grad, dok prolaze ulicom, ljudi ih gledaju kao da su čudovišta. Tužno. Moramo shvatiti da niko nema imunitet na invaliditet. Svojom nepažnjom svako od nas može završiti u invalidskim kolicima. Ne ismevajmo, jer može i nama to da se desi.
Obradujem se kada vidim kako se bore i ne dozvoljavaju da ih poteškoće zaustave u ostvarenju njihovih snova. Uvek kao primer pobednika navedem Nika Vujičića, motivacionog govornika sa nedostatkom sva četiri ekstremiteta koji funkcioniše sasvim normalno. On pliva, piše, čita knjige, igra fudbal i uživa u životu.
Život osoba sa invaliditetom nije lak, ali se oni ne predaju, bore se kao lavovi.
Nekima dan počinje i završava se u bolnici, a neki uz pomoć pomagala ili porodice, pa čak i pasa obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti.
Volela bih kada bismo osobe sa invaliditetom više uključivali u društvene aktivnosti, jer znam da mogu mnogo doprineti svojim zalaganjem. Tokom svog istraživanja otkrila sam da je javnost nedovoljno informisana o invaliditetu, cerebralnoj paralizi, slepim i gluvim ljudima, kao i o osobama sa Daunovim sindromom i autizmom.
Ako negde sretnete ili vidite osobu sa invaliditetom potrudite se da se oseti prihvaćenom, jer je, uglavnom, suprotno. Setite se da oni vode životne bitke i da su heroji. Biti osoba sa invaliditetom nije lako. Podržite ih, nasmejte im se, verujte mi, vama je to minut, a njima ste ulepšali ceo dan.
Autor teksta: Darija Petrović
