ŽIVOT KAO SUROVI UČITELJ

Već duže vreme, kao dva ljuta protivnika, moj život i ja vodimo veliku borbu. Takmičimo se ko će koga više nadmudriti i povrediti, ne štedimo se ni malo, na obostranu štetu. On mene baci na dno, a ja njega šutiram odozdo sve dok se ne umorim. Jedva dočekavši da me snaga izda, život mi razori sve puteve – iz čistog inata skupim snagu i sagradim mostove; on mi pošalje demone, ja pozovem svoje anđele. To ga naljuti pa počne da mi udara šamare što jače može dok mu se ja smejem u lice i vičem: „Možeš ti to i bolje!“ Tada mi natovari stenje i kamenje na leđa, a ja samo hodam uspravno i prkosno ga gledam u oči. Polako mu popušta strpljenje kog ja imam na pretek pa mi pošalje more suza. Tu shvati da je pogrešio jer ih ja samo iskoristim kao lek i vratim mu ih nazad.

Kada je video da mi slana voda samo čisti dušu i isceljuje rane, tada mi je zagadio vazduh da ne mogu da dišem. I taman se obradovao svojoj pobedi gledajući kako se borim za to da dođem do daha, kada se u meni nešto prelomilo… Udahnula sam taj isti život punim plućima boreći se za opstanak.

Osetila sam kako prolazi mojim nozdrvama, širi se kroz čitav krvotok i dolazi do mozga. Ponovo sam disala, život i ja smo opet bili jedno. Toliko dugo smo se uništavali međusobno ne shvatajući da jedno bez drugog ne možemo. Toliko smo se trudili da jedno drugo uništimo, da smo se zamalo oboje uzaludno potrošili. Sada teče mojim venama i ide kuda idem i ja, postoji u meni, ali ga ja usmeravam.

Usne mi se razvukoše u osmeh i videh život kako sija u mojim očima.

• Dobar si ti učitelj, živote! Mučio si me, mleo i lomio, ni krivu ni dužnu. Jednom si me živu zakopao i ostavio me da se borim za vazduh, ali tada kao da sam se ponovo rodila. Ne kažu džaba da se čovek u patnji rađa… Jer, kada se nađeš na litici boreći se da sačuvaš tlo pod nogama dok te šibaju jaki vetrovi i guraju te u ponor- naučiš da lebdiš visoko uzdignute glave, ne gledajući nikad ka dole, već uvek u nebo. Kada vidiš krvoločnu zver kako izigrava žrtveno jagnje – shvatiš da uvek moraš da igraš svoju životnu igru ili će te pojesti zveri. Kada ti jednom uzmu život – prestaješ da se bojiš jer mrtvi ne osećaju ništa. Kada jednom sipaju otrov u tebe– ono dobro u tebi se bori protiv njega i nastavljaš da živiš, ali oni moraju da shvate da nazad mogu dobiti samo ono što su ti dali…

Svetlost u mojim očima zasijala je jače, znala sam da je to znak da je ponosan na mene. Mudro je znao kako da mi pokaže svu svoju moć, surovost, ali i dobrotu. Hteo je da me očeliči kako bih znala što bolje da živim taj isti život i nađem dobro i u onom lošem, ostavljajući mi poruku da ljubav prevazilazi sve.

Autor: Bojana Krkeljić