Život prolazi i završava se svima nama da bi neke nove generacije imale priliku da i one prožive svoje živote. I kada se tako sagleda ta prolaznost života shvati se da ona uopšte nije toliko strašna, već kada tako posmatra ispada da je plemenita i humana, to zna da bude umirujuće jer prestajemo da smrt posmatramo na tako dramatičan način.
Sve u životu možemo donekle da predvidimo sem trenutka u kome život može da se završi. Tako ploveći kroz život budemo nesvesni toga da sve u trenu može da stane, mislimo da imamo još puno vremena da ovde na ovom svetu radimo šta hoćemo.
Šta ako nemamo?
Tako zaneseni planovima koje smo sebi postavili previše svoje energije, snage poklanjamo ovim spomenutim životnim saboterima. Ili ti narotski rečeno svakodnevnim okolnostima koje nas vrlo često tako surovo ošamare. Posmatrajući svoje životne okolnosti i životne okolnosti meni dragih ljudi vrlo često dođem u situaciju da shvatim da moji životni problemi nisu toliko ozbiljni. Da uvek postoje i ozbiljniji i veći problemi sa kojima se neko baš sada suočava. Tada se sebe postidim čemu sve previše poklanjam pažnju i trud.
Zbog čega se sve kidam i nerviram. U poređenju sa smrću svaka životna prepreka je neprimetna. Zato se i kaže „Život ti da onoliko koliko možeš da podneseš“. Tekst bi privela kraju uz stihove jedne poznate pesme. Oni kažu sledeće „Uz pesmu se rodimo, uz pesmu umremo“. A ja bi ga dalje nastavila na sledeći način. Uzalud vam trud svirači život ide gde on hoće. Ovim šaljivim stihovima hoću da kažem da mi ljudi previše pažnje poklanjamo nebitnim situacijama i stvarima koje i onako život sam sredi. Mi se potrošimo nervirajući se a svaka nervoza na kraju ispadne uzaludna.
Autor: Milica Đorđević
