Žica

Viorile su se razne gaće i gaćice, par čarapa sa rupom na levom palcu. Rupa je od čizme, pa na svakoj levoj od trenja čas ugleda svetlost dana. Bilo je tu i par nekih brushaltera, ih kakva gadna reč za pisanje i izgovor. Poneki ,,bajagi ka nov”, a među njima i komad – dva sa već olindranim bratelama i žicama koje prete da iskoče i daju otkaz grudima, umesto potpore za buduće dane. Ne kažem, bilo je i posteljine, lepe, pamučne, šarene i jarkih boja. To je sve bilo mislim valjda pre dva dana. Sada su tu prekrivači od nekog narandžastog, viskoznog materijala. Oni su sitnim štepom štepani poput starih jorgana. Ostalo kao uspomena od majke da prekrijem poludrvenu garnituricu u kuhinji i da me sećaju na nju. Da podsete na to da je možda kupila na ,,recku“ kod njenih žena i verovatno mučki otplatila svojim radom. Kada sam ih kačila, gutala sam knedlu. Oni nisu novi, provejava iz njih tanko punjenje. Želim da se vijore kao znak moje ljubavi prema majci i poštovanja onog što je kupila, čuvala i volela. U toj turi se našao i očev sako. Nije klasičan, već kao safari košulja od podebljeg maslinastog platna. Tu je već krenula suza. Zar je sve ovo što mi je od njih ostalo? Zar samo ove bolne uspomene u slikama, posuđu i stvarima? No, trgla sam se, žica je malo ulegla, ali izdržaće. Samo da ne pukne, da ne moram opet sve da perem. Iskreno, pere mašina ali ovo kačenje na žicu posle njih i nije baš najprijatnije. Nego, izdržala je ova žica i druge stvari i momente. Pre par dana okačila sam male stvarčice za unukicu, sačuvane od zaborava. U glavi slike kada su bili mali svo troje, kada su se džemperi prenosili sa kolena na koleno do raspada sistema. Sada redovi helanki, nekih piši-briši majici i trenerki u stilu ,,kao da si se uneredio“. Nova moda, loš kvalitet i puna terasa otpalih cirkona. Preživljava žica sve generacije. Ponekad se giba, nekad joj bude lakše, a pucala je… nije da nije. Jedva je suprug zakačio. Oprala sam naš bračni jorgančić, postavim na žicu i ona pukne. Teret je to, pogotovo kada povremeno budeš sam. Mi smo kao žica, kačimo na sebe i skidamo sa sebe sve i svašta.

Gibamo se, pucamo, sastavljamo i rastavljamo. Kao da oslikava moju trenutnu situaciju, evo sada je pomalo pognuta, baš kao i ja. Volim kada je prazna. Tada je svetlije u dnevnoj sobi, znam da nemam skorije da peglam, a i ptičice sa trešnje pored čije grane dosežu do terase mogu da me posete i cvrkuću. Tada sam srećnija, svetlost, sunce i leptiri. U pozno leto, kada su večeri tople bude nezgodno. Manje više nezgodno zbog komaraca, uvek ih ima okolo znate već. Nego, prozuji i po koji slepi miš da te ,,ošiša“ dok pijuckaš kafu. Presečeš se i bež u sobu, presedne kafa za tili čas. Mada i te velike probleme i iznenadne neprijatelje rešavamo nekako. Kažem vam ja drugari moji, mnogo smo slični žici. Naš vek zavisi šta kačimo, koga i koliko na sebe. Koliko dozvolimo da nas teret savije, toliko možemo i potrajati celi. Momenat našeg pucanja je znak stop. Tada da usporimo, kačimo samo šta je bitno. Zakrpljeni, sastavljeni, nismo više jaki a ni dobri ni sebi ni svetu oko nas. Što se tiče komaraca, upalite tamjan, beže od svetog mirisa i mirisa molitve. Zasadite bosiljak, mirišljavu svetu biljku. Slepe miševe najurite paleći svetlo. Upalite svetlo u sobi, upalite svetlo u sebi. Zaslepeće ih vaša svetlost, pa samim tim neće videti kuda lete. Vi ostanite da svetlite, sada i zauvek. Čuvajte svoju žicu, zatrebaće vam u životu. Biće tu još stvari, ako ne vaših, biće za vaša pokolenja.

Autor: Sanja Radojković Đurđević