ZABRINUTI RODITELJI

Šta to može uticati na samopouzdanje dece više od uvreda i osuđivanja? To je zabrinutost roditelja.

Kada roditelji na bilo koji način etiketiraju decu to je za njih vrlo stresno i neprijatno i ume ih razljutiti, ali kada su roditelji toliko zabrinuti za svoje dete, iz najbolje namere, onda dete oseća preveliki teret na svojoj odgovornosti. Zato je oprezno do te mere da nije sigurno da li treba da uzme čokoladu crvenog ili plavog pakovanja. U tom odabiru misli deteta usmerene su ka roditeljima. Da li će roditelji biti zadovoljni mojim izborom čokolade? Šta ako slučajno pogrešm? Mama će biti vrlo uzrujana, a ja ne želim da se ona toliko brine. Bolje da ne uzimam čokoladu dok mama ne dođe i kaže mi koja je bolja za mene.

Na prvi pogled neko bi rekao da su ovo bezazlene situacije i da je potpuno nebitno koju će čokoladu dete izabrati. Sa druge strane, zamislite ovo dede za 15 godina. Kada dođe vreme da upiše fakultet, da se opredeli za svoj životni poziv. Ovaj mladić će možda obožavati programiranje ili će, pak, biti strastveni zaljubljenik u automobile. Međutim, njegovi roditelji toliko žele da njihovo dete bude finansijski stabilno jednog dana, da bude srećno i oni čvrsto veruju da treba da upiše medicinu. Hirurzi su na odličnom glasu i to će značiti manje briga za njih.

Šta mislite da će se desiti sa ovim mladim bićem?
Ako pre 15 godina nije bez roditeljke potvrde osećalo da je sposobno da donese ispravnu odluku, kako to može biti slučaj nakon 15 godina?

Neko će reći da odabir čokolade i odabir životnog poziva ne mogu da se mere, ali to je upravo zamka u koju većina roditelja upada. Olako shvataju detinjstvo, a pri tom još tada utiču na dete svojom brigom. Nisu ni svesni koliko je detinjstvo moćan period.

Deca uče po modelu. Model ponašanja roditelja projektuju u svoj život. Model ponašanja iz detinjstva projektuju i na ozbiljne situacije kada odrastu. I tako ako je odabir čokolade nedoumica za petogodišnjaka iste razmere kao i odabir zaposlenja dvadesetpetogodišnjaku.

Efekat staklenog zvona

Put do pakla popločan je dobrim namerama.

Roditelji koji svoje dete drže pod staklenim zvonom misle da mu čine uslugu štiteći ga od životne grubosti, ali zapravo mu čine medveđu uslugu. Ne možemo živeti živote naše dece, treba da ih žive sami. Ne možemo im preneti sva znanja koja imamo, dobili su šansu da iskuse život na svojevrstan način. Ne možemo ih sačuvati ni od pada sa bicikle, ni od ogrebanih kolena, ni od neuzvraćenih ljubavi. Ono što možemo učiniti jeste da budemo podrška i snaga svojoj deci. Od prvog dana pa dokle god znamo za sebe.  Naučiti decu vrlinom zvana hrabrost, pametna hrabrost. Da naučimo decu razliku između ludosti i gluposti. Da ih naučimo kako da samostalno donose izbore.
To možemo postići jedino ako stojimo blizu njih, postmatrajući ih i dozvoljavajući im da pogreše. Niste loš roditelj ako dozvolite da se vaše dete razočara u neku igru ili u neke ljude. Dete na taj način gradi kritičku sliku o svetu i o sebi. Postavlja svoje granice, spoznaje svoje mogućnosti i živi život punim plućima. Naš posao je da uvek budemo blizu i u tišini kao vetar u leđa. Ako dete nekad previše skrene sa puta da mu osvetlimo pravac. To je uloga roditelja.

Biološke predispozicije za povećanu brigu

Postoji razlog zašto su roditelji izrazito zabrinuti za svoju decu. Prof. dr Branimir Nestorović lepo je objasnio ovu pojavu- majka se u toku trudnoće povezuje sa detetom i dete doslovno okupira telo svoje majke. Sa tim procesom u majčinom mozgu jedan deo, kako on navodi- veličine lešnika- deo koji je zadužen za brigu, prilikom trudnoće narasta i do veličine većeg oraha. Samim tim se i osećaj brige kod majke znatno pojačava. Otuda i prevelika briga majke za dete.
Smatram da ova informacija može pomoći svima kojima nije jasna majčinska „nepotrebna preterana briga“.

Ako je ovo prirodno biološki proces, zašto onda to remetiti umirivanjem brige?

Vrlo je jednostavno. Cela ljudska rasa već se decenijama kreće iz krajnosti u krajnost. Moj apel ovde usmeren je ka tome da treba pronaći zlatnu sredinu i treba uspostaviti balans.
Svaga kada ima previše mora da prekipi. Nađimo balans kada god to možemo. Kada su u pitanju naša deca treba biti posebno otvoren za ovaj uvid.
Ovom mladiću roditelji umesto da nameću fakultet koji oni za njega žele, trebalo bi poslušati njegove istinske želje. Da bi obaj mladić znao šta tačno želi, važno je da 15 godina unazad sam odabete čokoladu koja mu se više dopada ili za koju jednostavno misli da bi bila najbolja. Ali…da bi dete samostalno odabralo čokoladu, važno je da roditelji dozvole detetu da pogrešnu čokoladu donese kući. Potrebno je da ga indirektno uče da treba sebe da zapita:

  • Šta je to što ti sada želiš?
  • Šta bi te učinilo veselm?
  • Zašto misliš da bi to bilo ispravno rešenje?
  • Šta možemo da uradimo da bismo videli je li taj izbor najbolji za tebe?

Ovim pitanjima dete aktivira svoje kritičko mišljenje. Misaonim procesima gradi svoj sistem vrednosti. Uči kako da snosi odgovornost za svoje postupke i smelo korača ka novim izborima.

Prema tome, dragi moji roditelji, preispitajmo se koji je stepen naše zabrinutosti i zaštitnička nastrojenost kada su u pitanju naša deca? Da deci dozvoljavamo samostalno da donesu odluku? Da li nagrađujemo neuspehe? Na koji način pružamo deci podršku? Ova pitanja mogu nam pomoći da proverimo koliko smo blizu ili daleko od pravičnog pristupa kada je izgradnja samopouzdanja naše dece u pitanju.
Budimo najbolja verzija sebe na ovom putu sa njima.

Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač