Naiđem pre neki dan na naslov „Ako ti odseku i drugu dojku – ne vraćaj se kući.“ Tekst nisam čitala, dovoljan mi je bio naslov i za taj dan i dane do danas. Jedna rečenica, a toliko teška I tamna, kao crna zemlja.
„Ne vraćaj se kući.“ A kuća treba da bude mesto gde uvek možeš da se vratiš. Tvoj dom da je tvoja sigurnost, ne da drhtiš kao prut u njemu.
„Ne vraćaj se kući.“ A druge kuće nemaš. Tvoja krv, suze i znoj su u svakom ćošku. Vrat ti se iskrivio noseći godinama tešku glavu.
„Ne vraćaj se kući.“ A u njoj bi da ozdraviš. Kakva je, takva je – tvoja je, kao i on. Kad bi te samo jednom pogledao nežno, pola bola bi u tom trenutku utrnulo.
„Ako ti odseku i drugu dojku, voleću te kao i dok si imala obe.“ Ovakve naslove želim da čitam.
„Jedva čekam da dođeš kući.“ umesto „Ne vraćaj se kući.“ Svaka bolest je teška i tamna kao crna zemlja, nemojmo jedni drugima otežavati.
Podrška – to je melem koji nam treba. Da ga stavimo na ovu kolateralnu štetu. Jedni drugima da previjamo rane od bolesti, ne da kopamo po njima. Jedni drugima da držimo ruku. Strah voli samoću, udružimo se. Jedni drugima da budemo rame za plakanje. Suze čiste dušu, isceljuju nas i zbližavaju.Jedni drugima da budemo dom, jer dom je tamo gde si na sigurnom.
Bolnica nije. Ona je bojno polje. Tamo su ležali i leže heroji. Neki su i dalje među nama,
neki su se hrabro borili do zadnjeg daha. Koliko god si umirao od straha – hrabar si bio, nemoj to nikad da zaboraviš! Svaka borba za život je herojski čin. Svaka noć u bolnici, svaki dan u kući, svaki novi dah i jutro koje si dočekao. Dok pišem i čitam ovo treba da stojim. Da odam poštovanje svim herojima koji su hrabro vodili i koji hrabro vode svoje bitke.
Da za kraj godine poželim da nam svima kuća bude domi da budemo ljudi. Da smo zdravi dok smo živi, a ako vodimo bitku da uvek imamo Nekog ko nas jedva čeka takve kakvi smo iz te bitke izašli.
Herojski.
Autor: Sara Novković Tepšić
