VREO LETNJI DAN

Žega i omorina… Vrućina toliko pritiska grudi i otežava disanje, da se čini da ću se svakog trena onesvestiti. Stotine ljudi prolaze kraj mene, kreću se kao mumije. Toplota i njih obara i samo koračaju, nemo, razmišljajući jedino o trenutku kada će se pred njima ukazati nekakav hlad.

Nailazim na jedinu klupu koju sam uočila u blizini i sedam na nju. Srećom, nalazi se ispod drveta i sada konačno mogu da odahnem jer sam u hladovini. Sunce se prkosno smeška probijajući svojim zracima kroz krošnje drveta, čisto da nagovesti da i dalje čeka….

Podižem glavu i posmatram ga kroz gusto zelenilo, gledam ga jednako prkosno kao i ono mene. Pa, da vidimo ko će duže! I baš u tom momentu, dok smo se posmatrali, desilo se nešto neobično.

Naime, sunce mi je na momenat zamračilo vid i kao da se odjednom otvorila neka kapija vremena kroz koju sam prošla. Sunčevi zraci i dalje su mi pržili lice, oči su mi bile sklopljene, ali sam na koži jasno osećala ledenu vodu.

Plutala sam opušteno, dozvoljavajući virovima da me bacaju gde god požele, slušala valove i prepuštala se svežini prirode. Hladilo mi se čitavo telo i bilo je veoma prijatno, ne mogu opisati koliko je prijala ova nenadana svežina u trenutku kada sam pomislila da će mi telo izgoreti, istopiti se i ostati samo mrlja na putu.

Osećala sam kako ponovo vazduh prolazi kroz moje nozdrve i širi se, krv struji venama, koža se ježi od hladnoće, kosa i lice su mokri… Prstima dodirujem oštro kamenje na dnu reke i ono prija – jer je ledeno…

„Da li ste dobro“ – čujem glas koji dopire negde iznad moje glave.

Otvaram oči i vidim nekoliko zabrinutih lica koja su me okružila. Shvatam da sam i dalje na klupi u parku, sunce mi prži lice, dok me jedna žena poliva vodom.

„Da, da, jesam“ – odgovaram zbunjeno, pitajući se šta se ovo upravo dogodilo…

Da li je ovo ono što zovu fatamorganom? Delirijum? Da li sam zaspala i sanjala? Nemoguće da je bio san, bilo je previše realno! Da li sam, možda, odlutala u drugu dimenziju; u lepo sećanje? Ili sam, možda, izdahnula na par trenutaka i završila u raju?

Šta god da se dogodilo, delovalo je kao spasenje, kao put kroz kapiju vremena, trenutni beg iz loše situacije…

Autor: Bojana Krkeljić