Retko izgovaram „volim te“. Iako znam mnogo da volim. Valjda jer ni meni te dve reči ne znače toliko, ukoliko “čujem” dela. Opekoh se na vatri neiskrenosti, pa mi sada prija toplina isrenih osmeha. Umem da prepoznam one izveštačene i nazorne, pa mi iznova okreću želudac. I od takvih se sklanjam na vreme, da ne kvarim svoj savršeni metabolizam.
Obožavam onaj nežni pogled i široki osmeh nepoznate žene, od pre neki dan. Uzvratih joj, dok smo gledale dečaka kako veselo trčkara. Ne znamo se, ali nas troje podelismo sreću, u trenutku. Možda je trebalo da viknem „volim vas“, no bilo bi suvišno za tu prelepu tišinu kikota.
Možda je i onaj stari, kome dadoh hranu dok je prosio, hteo da mi kaže da me voli? Možda ga ne bih čula, žurila sam da mi ne bi video suze koje izazva njegov zahvalni pogled. Ili ona malecka ispred Maksija, što je bojažljivo prihvatila sladoled od mene, možda ne bi razumela da sam joj rekla da je volim.
Moj bratanac koji prileti i zagrli mi noge, pa ga jedva stignem i ljubim u glavicu, nema on vremena da sluša koliko ga volim. Ili njegova seka, koja „guguče“ i smeulji se na moje glupiranje, da li dovoljno oseća ljubav dok i ja gugučem u njenom stilu, pa njene okice oduševljeno svetljucaju.
A onaj zagrljaj, dok nemoćno plačeš i misliš da je kraj sveta, da l je dovoljan ako je bez reči? Oo, kako samo prija, pa lakše podneseš tu hladnu tišinu prihvatanja. A poljubac? A duboki pogledi u dušu? To je mnoogo više od tih sedam slova.
Ne govori se „volim te“, pre nego se pokaže. A kada se dovoljno pokazuje, tada reči nisu neophodne. Osim ako baš hoćeš i govorom da (po)kažeš snagu svoje ljubavi.
Autor: Ana Milovanović
