VEČE RASTANKA

Bila je to najmračnija noć ikada… Ledena kiša lila je kao da je nebo jecalo – bez prestanka. Ona se usplahireno spremala za sastanak, pažljivo birajući garderobu, šminku i frizuru. Nekako se samoj sebi činila posebno lepa kada je pored njega i želela je, iz nekog razloga, da se baš to veče posebno lepo dotera.

On je bio…on. Pomislila je kako je tipično muški to što nije primetio kako se sredila i kako ga radosno gleda. Međutim, koliko god takve stvari nazivali tipično muškim – to za njega nije važilo. On je uvek primećivao njenu novu frizuru, lepu haljinu, novu nijansu karmina i sve drugo što je ženama veoma važno. Bilo joj je posebno drago zbog toga što je takav… tako drugačiji. Ipak, večeras nije to bio.

Ove noći jedva da je i nju primetio i poljubio je radi reda. Da ga ne poznaje, pomislila bi da su ga teškom mukom naterali da se uopšte vidi sa njom. Neobično loše raspoložen, vozio je automobil sve do „njihovog mesta“.

Ljubio je nežno, govorio da je voli i sve druge lepe reči koje zaljubljeni upućuju jedno drugom. Potom je njegova ruka lagano počela da klizi niz njenu nogu, dok je ona svojom rukom nežno milovala njegov obraz.

Osmehivali su se kao dva deteta, omađijani vremenom i prostorom. U tom trenutku, ona je pomislila kako nema srećnijih osoba na ovom svetu, nego što su njih dvoje.

„Šta očekuješ od nas?“, pitao je iz čista mira.

„Želim da se nikada ne razdvojimo. Da večno budemo ti i ja i da nam ni vreme ni ljudi ne mogu ništa. Da se uvek ovako volimo i onda ništa više nije bitno.“, odgovorila je.

Spustio je glavu i gledao u drugu stranu… Nije želeo ni da je pogleda dok je izgovarao reči koje su zaparale nebo poput munje usled ove silne kiše.

„Ja tebe više ne volim!“, rekao je brzo i nastavio da ćuti, gledajući u stranu.

On je ćutao, a ona je tupo gledala u njega, očekujući nekakvu reakciju…

Za samo jedan tren, osmeh joj se pretvorio u jecaj, njegova ruka se otrgla iz njenog krila, a noć postala još tamnija… Još bolnija.

Nije izgovorio to da je ostavlja… Dopustio je da sama zaključi šta se krije u dubinama njegovih misli i samo je čekao da ode, da ga ne tera da se suoči sa njom i kaže joj da je došao kraj.

Možda je nekako i slutila sve ovo, ali je postojala nada u njoj. Nada koja nas ubeđuje da ljubav ruši sve prepreke i da nema veće sile od nje… Postojala je ta nada u njenom srcu i danima nakon ove večeri. Danima u kojima je neprestano očekivala njegovu poruku ili poziv… Nekakav znak.

Kako su dani prolazili, a od njega ni traga ni glasa – sve joj je postalo jasno! Posadio je klice ljubavi u njeno srce i ona mu ga je poklonila – kako bi mogao da voli neku drugu…

Autor: Bojana Krkeljić