Od najranijeg detinjstva ona je bila opsednuta snovima. Stalno je razmišljala o tome šta joj to oni poručuju, kakvo značenje imaju… Mislila je o tome mnogo više nego svi drugi ljudi koji imaju iste nedoumice. Nemoguće je ustanoviti da li je više sanjala dok spava ili dok je budna… Snovi su bili njena opsesija, njen stil života, njen beg od stvarnosti…
Imala je svega tri godine kada je prvi put postavila roditeljima pitanje o značenju onoga što je tokom noći sanjala. Nije bila zadovoljna jednostavnim odgovorima, tražila je dublji smisao, želela je da veruje da joj snove šalje neko ko joj poručuje nešto bitno. Jedva je čekala da se smrači kako bi otišla u krevet.
Nakon što su godine prolazile, a zlatokosa devojčica rasla, naučila je da piše i svoje snove zapisivala u svesku posebno kupljenu za tu priliku. Košmare nije zapisivala! Nije želela da ih pamti, da im daje na značaju, bila je sigurna da joj se to u snove umešao neko zloban ko je samo hteo da joj poremeti njenu idilu, njen lep svet.
Kada je već potpuno odrasla i počela da gradi svoj život, kada su igre iz detinjstva bile daleko iza nje i kada je uplovila u dosadni svet odraslih ljudi – njeni snovi su i dalje bili tu. Nije ih puštala da pobegnu, prelistavala je svoju “knjigu snova” i još uvek razmišljala o njima. Ta opsesija iz detinjstva ostala je i dalje u njoj, srasla je sa njom i bila sastavni deo njene ličnosti.
Sa prvim zalaskom sunca, kao Pepeljuga pre ponoći, trčala je da stigne kući jer – njena magija tada počinje! Za slučaj da san neće odmah da dođe na oči – stvarala ga je. Pravila ga je sklapajući razne događaje, sećajući se svega lepog što je bilo, gradeći kulu od mašte, šarajući čarobnim štapićem po budućnosti, bojeći u ružičasto sve što je bilo crno. Ležala je kao Usnula lepotica, bela u licu kao Snežana… Sve bajke koje su joj obeležile detinjstvo bile su upisane na njenom licu.
Savršeni svet mogla je da naruši samo svetlost, svanuće koje je vraćalo u stvarnost u kojoj nije želela da bude. Želela je samo još minut sna, još minut života koji je sama stvarala, u kom je birala ljude i događaje, htela je da bar još koji trenutak ostane tamo gde je sve bilo baš kako treba.
Nekada, iz čiste radoznalosti, odlazila je u tuđe snove. Volela je samo da se pojavi, poput čarobnjaka i da pokaže da je tu, da je to njen svet… Tamo je mogla da leti, da diše punim plućima, da otera sve ono što je loše, da ima sve što poželi, da bude mirna i spokojna. Nezamisliva je bila bol na njenom licu kad god je morala da otvori oči i uplovi u surovi svet realnosti. Imala je osećaj da i tu može sve, ali ne sme. Ne sme jer bi tada pomešala savršenstvo sa prosečnim, pomešala bi magiju i realnost, a to nije htela. Nijedan sekund svog sveta nije želela da pusti na ovo surovo mesto.
Imala je osećaj da živi život baziran na crtanom filmu “Negde daleko u zemlji snova”. Toliku razliku je videla između onoga što se dešava tokom dana i onoga što vidi kada sklopi oči. Znala je, isto tako, da može ostvariti sve što zamisli, znala je da se može obistiniti gotovo sve što je sanjala… Znala je, ali ipak nije želela da pokuša.
Sve je bilo stvar odluke! Ako bi se malo više potrudila, jednog jutra bi mogla otvoriti oči i pred sobom ugledati izobilje slatkiša, snove na tacni. Međutim, šta bi joj posle ostalo? Ako bi u svakom trenutku mogla da dodirne sve što zamisli, da vidi, oseti, doživi snove u realnom svetu – to više ne bi bili snovi. Bili bi uprljani stvarnošću, postali bi vidljivi svima, ne bi bili više samo njeni. I to je ono zbog čega ih nikada nije pustila na javu, zbog čega ih je držala čvrsto u sebi i vraćala im se kad god joj se pružala prilika. Nestašna devojčica koja je samo želela da poraste i ostvari svoje sne, odrasla je i sada je odlučila da ih ostavi samo za sebe!
Verovatno nikada neće saznati da li je ispravno postupila i sigurno će se uvek pitati šta bi bilo da je pokušala da ih ostvari, da im je dala šansu da zažive! Možda bi bila srećna do kraja života? Međutim, ovako je sasvim sigurno znala jedno – sada će uvek imati snove i uvek će moći, makar u nekom izmišljenom svetu, da bude potpuno srećna i da živi baš onako kako želi.
Autor: Bojana Krkeljić
