TREĆA JUGOSLAVIJA

Da smo mimoišli nesreću

Devedesetih je konačno mirnim putem nakon dugog procesa od gotovo 30 godina došlo do pomirenja ideja socijalizma i demokratije, kao i do kompromisa između “konzervativne” Rankovićeve ideje centralizacije zemlje i liberalnih Kardeljovih predloga da se izađe u susret svim narodima i da se slobodno izjasne o svojim interesima i kako oni doživljavaju zajednicu. Ove dve struje bile su suprotstavljene uoči pisanja Ustava daleke 1963.godine, ali dugim procesom pomirenja i sazrevanjem društva stvari dolaze na svoje mesto i početkom poslednje decenije 20. veka stvaraju se uslovi za nastanak treće Jugoslavije, koja bez ikakve sumnje stasala u zajednicu u kojoj je suživot potreba.

 

Sve strane su sporazumno prihvatile ideju nadnacije jer su upravo u tome prepoznale interes i za sebe i za prosperitet društva i za poboljšanje životnog standarda ljudi. Sve “nacije” bile su slobodne da se izjasne i opredele jer se želelo da se pitanje državotvornosti reši dijalogom. I svi su se listom odrekli nacionalnog prefiksa zarad višeg cilja, zarad ideala i jačanja federacije – moćne nadnacije. Nije bilo potrebe da se svima pojedinačno izlazi u susret jer su svi narodi i narodnosti najmanji zajednički sadržalac našli upravo u zajedničkoj državi. Na taj način se liberalnim putem došlo do “konzervativne centralizacije” i pomirene su suprotstavljene strane od pre trideset godina pa se Jugoslavija nikad nije raspala nego samo ojačala i stabilno reformisala.

I pre i posle dogovora sprovođene su ekonomske reforme, finansijska konsolidacija, dinar je postao jak i stabilan, a zemlja slobodna, nezavisna i suverena. Jugoslavija je postajala moderna, tehnološki razvijena, svi su rado živeli u njoj. Gradila se na privrednoj snazi pa je reševanje političkog pitanja došlo kao posledica, zato je tranzicija i demokratizacija i uspela. Prilagođena i osnažena privreda bila je razlog zbog kog su i najveće svetske sile želele da sarađuju sa tako uspešnom i postojanom zemljom jer su videli interes u njoj kao značajnom poslovnom partneru.

 

Sedamdesetih godina, usled Hladnog rata i spletom srećnih istorijskih okolonosti u našu zemlju se slilo puno novca. Vlasti su pažljivo i promišljeno analizirale politički momenat i svetske tendencije. Na pravim položajima imali smo prave ljude, koji su ostali trezveni u toj iščašenoj stvarnosti socijalističke ušuškanosti u jeku krize kapitalizma. Nisu od tog novca tvrdoglavo stvarali privid blagostanja ovde, mimo sveta, već su vagali, štedeli i odlučili da postupaju ekonomski racionalno. Uvideli su da će predsednikov doživotni mandat uskoro isteći pa su oprezno i proračunato čuvali svaki dinar za crne dane i pripremali sveobuhvatne reforme za nadolazeće, burne godine. Čitave osamdesete Jugoslovenski političari su posvetili reformama, a pomoć monetarnog fonda iskoristili za političku tranziciju i demokratizaciju društva, prelazak u parlamentarnu demokratiju i sistem višestranačja. Zatim za brigu o manjinama (Cincarima, Albancima, Jevrejima, Mađarima, Romima, Rumunima…) pa i za kreiranje modernih i slobodnih medija po svetskim standardima (formirana nova nacionalna televizija JuTel, sa Goranom Milićem na mestu generalnog direktora). Posle Maršalove smrti, ovdašnja rukovodstva promptno su radila na reorganizaciji, za šta su, kao vizionari već imali pripremu i podlogu, kako finansijsku, tako i idejnu. Odlazak druga Tita istorijski je događaj koji je uticao da Jugoslavija prva od istočnoevropskih zemalja započne pregovore sa Evropskom unijom pa je do pada Berlinskog zida već bila pri kraju pregovora o pridruženju. 1989. zid je srušen, raspadaju se Sovjetski savez i Čehoslovačka, krvavi puč u Rumuniji svrgava Čaušeskog… Nato režiseri priželjkivali su i radili na sličnom scenariju i kod nas, ali bilo je dockan. Mi smo ih preduhitrili.. 1989. mi kao neutralni, suvereni i nesvrstani, pametno i mirno biramo ujedinjenu Evropu kao put. Sledeće godine na parlamentarnim izborima građani listom podržavaju reformske snage, Ante Marković postaje premijer, Ivan Stambolić predsednik i uspešno dovršavaju tranziciju našeg društva tako što kreditima monetarnog fonda pospešuju rad malih i srednjih preduzeća. Dogodio se procvat porodičnih, zanatskih radnjica, što je uticalo na povećanje izvoza naših proizvoda. Donosimo Novi ustav 1990., gde pomirenjem socijalizma i demokratije postajemo jaka federacija i mirnom tranzicijom stvaramo treću Jugoslaviju, koja kao takva ulazi u Evropsku Uniju.



Krajem iste godine – delegacija predsedavajućih ispred Evropske unije: Žak Pos, Žak Delor i Hans Van der Bruk, održala je sastanak sa Jugoslovenskim rukovodiocima. Na tom sastanku predložili su našim pregovaračima pridružno članstvo Jugoslavije u Evropskoj Uniji. Kao podstrek proširenju izdvojilii su iznos od 5,5 milijardi dolara, ali pod uslovom da se Markovićev program reformi uspešno nastavi. Rekli su – “Ovoliko će vam dati Svetska banka, ovoliko monetarni fond, ovoliko Evropska investiciona banka, ovoliko Banka za obnovu i razvoj, ovoliko Evropska unija, sve skupa 5,5 milijardi.” Bez izuzetka, svi članovi naše delegacije bili su saglasni da je to ponuda koja se ne odbija. Uz obostrano zadovoljstvo i rukovanje za okruglim stolom predlog je prihvaćen. Te smo tako postali prva istočnoevropska zemlja – članica Unije i otvorili put bivšim članicama Varšavskog pakta – Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj….

NOVI USTAV 1990
Novi ustav podrazumevao je promenu imena iz SFRJ u DRJ – Demokratska Republika Jugoslavija iliti Treća Jugoslavenska država. Političko uređenje je prešlo na parlamentarna demokratiju, a po društvenom uređenju postali smo i čvrsta federacija, zamišljena kao nadnacija Jugoslovena. Po sveže donešenom Ustavu nisu postojala republike članice – svi su bili integralni Jugosloveni. Postojale su samo pokrajine: Dalmacija, Slavonija, Šumadija, Vojvodina, Kosovo i Metohija, Zagorje, Primorska, Štajerska, Kranjska, Srednja Bosna, Sandžak, Hercegovina, Travunija, Zahumlje, Duklja. Zastava je ostala samo trobojka, bez petokrake, ali zemlja je ostala čvrstvo utemeljena na tekovinama antifašizma. Himna je ostala “Hej Sloveni”, a valuta Jugoslovenski dinar i nemačka marka (kasnije evro).

Opstali su YASSA, JAT, YUGO, JUTEL, NBJ I JNA. Postavljaju se tri spomenika na trgovima republike u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu – U Sarajevu Gavrila Principa, u Zagrebu Josipa Broza (na trgu Bana Jelačića) i Beogradu Kralja Aleksandra Karađorđevića (na trgu Marksa i Engelsa, umesto Nikole Pašića).

Letnje Olimpijske igre 1992., umesto u Barseloni odigrale su se u Beogradu. Fredi Merkjuri i Monserat Kabalje, tim povodom, umesto pesme “Barcelona” snimili su pesmu “Belgrado”, a naša zemlja umesto samostalne Hrvatske pobeđuje Dream team u košarkaškom finalu, pred domaćom publikom. Dražen i Divac nisu posvađani, već zagrljeni obmotani trobojkom i okićeni zlatom na najvišem postolju, dok Džordan i društvo liju suze na postolju niže. Jugoslavija nije sankcionisana i Osimova četa odlazi na Evropsko fudbalsko prvenstvo i pobeđuje Dansku u finalu, te postaje prvak starog kontinenta. Zemlja nam se, te godine nije raspala, nego preporodila. I Juga nije bila bure baruta nego je bila svet i bila šampion!

Autor: Aleksa Ćelap