Tragovi su svuda oko nas. Kuda god da krenemo, kroz čiji god život da prođemo – za nama ostaje neizbrisiv trag. Ostaju baš poput stopa u pesku, vetar ih vremenom prektije i odnese, ali ih pesak dobro pamti.
Prepliću se tako naši i tuđi tragovi, urezujemo korake snažno u nečije živote isto kao što i neki drugi ljudi urežu svoje u naša srca i tu ostaju večno. I to onda više nisu pni tragovi koji ostanu u pesku ili snegu, pa se posle nekog vremena više ne vide… To su sada one stope koje ostaju u betonu, da stoje večno i da ih svi vide, to su tragovi koji odolevaju vremenu, prkose i vetru i suncu, a i godinama.
Koliko god se trudili da stvorimo znažne zidine oko svog srca, da ga okujemo betonom i ne dozvolimo ikome da se tu useli, neki ljudi ipak nađu put do našeg srca. A kada pronađu taj tajni put, urežu se tako silno da ne možemo da sakrijemo taj njihov trag čak ni od drugih ljudi…
Vidi se taj otisak na grudima i nosimo ga sa sobom iako zna silno da zaboli, postaje neodvojiv deo našeg bića – trag koji nosimo dalje sa sobom poput ožiljka.
Autor: Bojana Krkeljić
