TEHNOLOGIJA SVE VIŠE NAPREDUJE, A CIVILIZACIJA?!

Evo, već se 2018. godina lagano bliži svom kraju i kada se osvrnemo iza sebe i prisetimo se prethodnih godina, vidimo da se dosta toga promenilo. Sa ponosom sebe nazivamo ljudima novog doba, novim, naprednijim generacijama. I to bi zaista trebalo da bude tačno jer je čovek hiljadama godina evoluirao, napredovala je tehnologija, olakšana nam je međusobna komunikacija, posedujemo mnogo toga što ranije nije moglo ni da se zamisli… Idealni uslovi za život i napredak cvilizacije, reklo bi se. Pa ipak, opšti utisak je da je nekako samo ta tehnologija napredovala, a da ljudska rasa debelo kaska za njom!

Kako je to moguće, kada je tehnologiju izmislio čovek?“, bez sumnje će se mnogi zapitati. Moguće je jer ljudi konstantno rade protiv sebe umesto da rade za sebe. Stvorili su stvari koje bi trebalo da im olakšaju život, a sada te iste stvari upravljaju njihovim životima. Život se sada odvija na internetu, a ne u prirodi, televizije su zamenile pozorišta i bioskope, intima je sada postala javna, privatnost više niko ne čuva za sebe jer to odavno „nije in“… Da ne spominjemo čitanje knjiga! Kada vide čoveka sa knjigom u ruci, ljudi ga gledaju kao da je vanzemaljac.

 

I upravo je to ono što je najčudnije u dobu kada sve napreduje, kada imamo šansu da budemo napredniji nego ikad, mi odlučimo da sebe vratimo na nivo pećinskih ljudi. Mada, ruku na srce, oni su makar razmišljali o tome kako da stvore ono što im je neophodno za život, snalazili su se da prežive u skladu sa svojim vremenom i mogućnostima. Za razliku od njih, danas se ljudi trude da žive u skladu sa pogodnostima koje im pruža 21. vek, ali sa znanjem i razmišljanjem pećinskog čoveka. U stilu: jedi, radi koliko možeš, produži vrstu i ispunio si svoju svrhu (naravno, pošto je tehnologija jedna mnogo dobra stvar, sve to objavi na internetu gde će drugi ljudi da ti se dive i ti si srećan čovek). Tako osobe novog doba žive staromodno, ali sa novim izumima koje je, opet, izmislio neko drugi, ko je razmišljao o unapređenju sveta ne misleći da će jednog dana drugi pripadnici njihove vrste reagovati na te stvari kao Godfroa od Monmiraja i Smrda Mudić iz filma „Posetioci“. Željni da sve isprobaju i vide, edukaciju i kulturu su potpuno bacili u drugi plan.

 

Tako će vas gotovo svaki prosečan stanovnik ove naše planete popreko pogledati ako nemate profil na nekoj društvenoj mreži, ne pratite rijaliti programe ili ne znate da nabrojite sve članove klana Kardašijan. Sa druge strane, isti taj „urbani lik“ će vam se rado pohvaliti činjenicom da ne voli da čita, da je školu jedva završio i da u pozorištu ili bioskopu može samo da zaspi. Naravno, postoje izuzeci, ako je u pitanju neka lagana komedija ili knjiga o svim ljubavnicima XY samoprozvane zvezde – to može jer prošlo je vreme Dostojevskog, Andrića, Tolstoja i sl. Za današnju decu, a i one malo starije, sramota je čitati školske lektire i tzv. staromodnu književnost jer to „smara“ i nije urbano.

Dakle, postali smo ljudi koji nemaju meru, kojima kad pružiš mogućnost izbora– obavezno izaberu pogrešno. Ne mogu, a da ne primetim da nas je stiglo sve ono od čega smo nekada bežali, nekada smo se smejali pojedinim narodima i tome koliko su glupi, mrzeli smo to što tamo svako može da uspe baveći se raznim glupostima, čudili se tome koliko nemaju pojma o osnovnim stvarima… A šta nas to tačno sada odvaja od njih? Postali smo ponosni na to što sve više zaostajemo, počeli smo da se hvalimo nebitnim i bezvrednim stvarima i da omalovažavamo jedni druge samo zbog toga što smo drugačiji.

Jednom je neko lepo rekao: „Pokaži mi knjige koje si pročitao pa ću ti reći ko si“ i toga bi se trebalo često sećati. Da češće razmislimo o tome možda bismo radije radili na svom intelektu i proširivali svoj rečnik nego što bismo se sređivali za društvene mreže i skupljali „lajkove“ ljudi kojima baš ništa ne značimo.

Autor: Bojana Krkeljić